6 (НЕ)МОРАЛ

           Увек је лако осудити неког другог, исмејати га и указати на све његове мане. Ипак, оно што никада не радимо јесте то да никада не сагледамо себе, никада не исмевамо сами себе и врло ретко се преиспитујемо. Оно што нама изгледа сасвим у реду, прихватљиво и једино истинито заправо је само један начин гледања на ствари. Никада ствари не могу бити добре или лоше. Добро и зло само су начини на које их ми посматрамо.

       Изашавши из Јеличиног стана Алекса и Вук уђоше у Алексин ауто који је био паркиран на оближњем паркингу. Убрзо се довезоше до обале мора док је мрак полако падао преко града. Вук се стресао, било му је хладно, иако је ноћ била врло пријатна. Алекса је то приметио, али није ништа рекао. Пустио је Вука да мало размисли о свему и да се смири. Требала му је тишина.

           А Вук јесте размишљао. Његове мисли су иначе биле врло хаотичне, али сада му се чинило да не може уопште да ухвати крај једној, а почетак другој. Све се некако изменило и он није могао сада ништа да смисли, никакво конструктивно решење како би отпетљао све што се у његовом животу запетљало. Мислио је о томе колико му се живот променио само за једну ноћ. Непрестано се враћао на тренутак када је ударио Јована и није уопште могао да се досети шта му је у том тренутку пролазило кроз главу. Урадио је то скоро несвесно, не размишљајући, просто допустивши осећањима да га водe, допустивши бесу да га савлада, њега, који је увек кроз живот пролазио ослањајући се на свој разум. Тада се сетио своје мајке и обузе га несавладива туга. Она га толико притисну да он испусти један дуг уздах очајања и дубоке патње. Очи му се испунише сузама, али он их сузби и не заплака. Стегнуше му се груди одједном као да га нека канџа ухвати за прса немилосрдно. Он осети као да се распада изнутра, јер му је сатрулила душа.

Био је расејан и Алекса је неколико пута морао да га усмери куда да иде. У једном тренутку Вук застаде и загледа се у реку, заправо, у месечев сјај који се расуо по површини реке. Тада ни о чему није размишљао, просто је зурио у воду осећајући некакво олакшање док је ју слушао како безбрижно тече. Алекса је баш добро погодио кад га је довео овде. Као да је знао да ће му вода пријати. И тек тада се Вук сети да има сапутника. Он подиже главу и виде Алексу како га посматра са осмехом. Он тада осети топлину у свом срцу и би му мало лакше. Уз Алексу је некако увек успевао да заборави на све потешкоће. Тако су се иначе осећали људи у Алексином присуству.

„Алекса, не можеш ни да замислиш колико сам ти захвалан.“, отпоче Вук тихо, глас му је био пун неке сете. Иако је осећао да изнутра умире, говорио је прилично сталожено. „Не знам шта бих урадио да није било тебе. Вероватно бих све забрљао још више.“

„Хајде. Треба да знаш да сам ја увек ту за тебе. Увек сам ти то говорио.“, одговори Алекса.

„Знам. Био си ми већи отац вечерас него што ће то Милош икад бити.“, рече Вук.

„Не буди тако строг прему њему. Он је добар човек.“, рече Алекса бранећи свог пријатеља.

„Знам ја то. Али, он и ја смо различити у апсолутно сваком погледу. У сваком. Ја никад нисам разумео њега, нити је он разумео мене. Није да се иједан од нас двојице нешто посебно трудио. Али, опет, и ти ја смо различити, али ми изгледа као да се јако добро разумемо.“

„Ја само добро читам људе и успевам да схватим шта они желе и шта им одговара. Чак сам убеђен да могу да им видим и све скривене жеље, све оно што потискују.“, рече Алекса необично озбиљно за њега.

„Видиш ли и оно што ја скривам?“, упита Вук насмешивши се искрено.

„И више него што мислиш. То је један од разлога због којих сам ти увек био близак. У теби сам помало препознао себе. Донекле. Због тих твојих тајних тежњи, ја сам те вечерас и довео баш овде. Погледај.“

И Алекса тада показа руком на један повећи брод који је полако пристизао у луку. Вук тек тада примети да су они, заправо, стигли до дока.

„Дакле био си ми близак, јер си желео да ме искористиш за нешто?“, рече Вук помало разочарано.

          „Вуче, паметан си дечко, зато немој постављати глупа питања. Свет функционише тако што је неко искоришћен, а неко искоришћава. То је тако. Тасови морају бити једнаки. Неко мора да умре, да би други живео. Један мора да буде љубавник, да би други био преварени. Данас сви имају циљеве и спремни су да примене сва средства да их остваре. Заправо, не само данас. Увек је то био случај, само што је данас то, чини ми се, израженије и уочљивије. Наравно, постоје и они добри људи који не желе другима да чине несрећу и који би пре умрли него учинили нешто погрешно, који се држе некаквих моралних или религиозних начела. Они себе сматрају праведнима, а ја их зовем наивнима. Такви су само потрошна роба и њих ова бескрупулозна већина лако прождре. Схваташ ли о чему говорим?“, рече Алекса и озбиљност с којом је он ово изговарао зачуди Вука, јер га никада није видео тако озбиљног и никада га није чуо да тако говори. Алекса је деловао као неко ко живи од данас за сутра, не размишљајући ни о чему, просто уживајући у животу. Оваква опсервација о животу изненади Вука, али он убрзо схвати да се у потпуности слаже с Алексом. Свет је изопачен, и уколико ниси спреман да се с том изопаченошћу носиш, руља ће те однети као што бујица носи све нејако пред собом.

            „Схватам.“, рече он напослетку и даље дубоко замишљен. „А шта желиш ти да урадиш са мном? И какве везе с тим има овај брод који стиже?“

            Брод је био велики. Била је то једна од јахти које су богати људи могли себи да приуште и она је сада изгледала величанствено док се приближавала луци. Деловала је импозантно и као да ју је покретала нека мрачна сила док је секла воду и лагано се приближавала. Деловала је мистериозно, а сјај којим ју је обасјавао пун месец само је додатно повећавала њену тајновитост.

            „Стићи ћемо и до тога убрзо. Пре тога, имао бих још нешто да додам на све оно што сам ти већ рекао. Већ сам ти поменуо да умем да прочитам све тајне скривене у човековој души. И стварно умем. Из нечијих покрета, из речи које употревљава нека особа, ја могу да закључим шта му је, заправо, на уму и шта све мисли и осећа, а не сме да изговори. Назови то даром или како ти је већ воља. Да би та тајновита осећања, те потиснуте жеље испливале на површину потребно је људима показати да их разумеш. Ја се управо тиме бавим у животу. Проникнем у душу своје потенцијалне муштерије, из њене душе извучем најмрачније, најскривеније тајне и онда се потрудим да их остварим.“, рече Алекса и погледа значајно Вука право у очи. Вук је као омађијан слушао свог саговорника. Алекса је увек тако говорио да би све што је рекао деловало као апсолутно и једино тачно и исправно. И сада је било тако. Иако га Вук никада није видео овако усредсређеног и озбиљног, свеједно је знао да је то исти Алекса који му је данас спасао живот, свемоћни Алекса који га разуме и саосећа с њим.

            „Реци ми, Вуче, знаш ли шта је то што људе највише опушта и чини их срећним?“, упита Алекса и погледа Вука продорно да се овај осети некако неинтелигентно и недостојним да уопште да одговор на његово питање, превише небитним да подели своје мишљење. Зато он стидљиво рече: „Љубав?“ Ни сам није веровао у то што изговара, нити је знао зашто је то рекао. Алекса га погледа и насмеја се.

            „Не мораш да кажеш одговор по сваку цену. Шта лупеташ, каква љубав!?“, рече Алекса и насмеја се онако весело како Вук то памти.

            „Љубав је, морам тако да кажем, превазиђена. Свако од нас би могао без љубави. И шта је љубав уопште? То је само један коктел више ствари. Ту имаш: приврежност, поштење, пажњу, додире, пољупце, лептириће у стомаку, а један саставни део тог немилог ми коктела је и одговор на моје питање. А то је секс.“

            „Секс?“, рече Вук, а брод у том тренутку затруби као у знак потврде.

        „Изненађен си? А зашто си се ти спетљао с Јелицом? Зашто је твој отац отишао код љубавника? М?“, рече Алекса врло убедљиво. „Тако је. Ево, и сам размисли да ли сам у праву кад ме саслушаш. Да ли би могао да проведеш неко време, а да не изађеш са својом девојком у град, да не прошеташ с њом, да не причаш с њом преко телефона, да не делите сендвич и тако даље...? Да ли би могао?“

            Вук климну главом.

            „Управо. Да ли би био несрећнији кад бих ти то ускратио или кад бих ти ускратио секс?“

            Вук се замисли. Након неког времена он одговори. „Секс.“

          „Видиш? Нажалост, данас су љубав заменили репродукција и секс. А не би веровао какве све сексуалне фантазије може један људски мозак да смисли. А ја сам научио како да их уновчим. Тиме се ја бавим, Вуче.“, рече Алекса и заћута дајући Вуку времена да размисли.

         Вуку, пак, није било све јасно, па рече: „Бојим се да не разумем. Испуњаваш људима фантазије? Ти сам? Као проститутка?“

            Алекса се поново насмеја. „Тако је можда било у почетку, мада ни тад нисам био сасвим сам. Сада сам ипак успео у послу и имам велику компанију која се тиме бави. Али, за њу ниси чуо, пошто ја не желим да се о томе чује. Ко жели, наћи ће нас лако. Занимљиво ми је то што си ме назвао проститутком...“

            „Нисам мислио да те увредим, само покушавам да схватим...“, рече Вук бранећи се непотребно.

            „Не, не, не вређа мене то. Ја и људи који раде за мене јесмо проститутке. Јер, шта ми радимо? Продајемо своје тело и своје идеје. То је тачно. Али, зашто би се једна девојка која продаје своје тело разликовала од, рецимо, неког професора математике?“, упита Алекса, а злочест осмех некога ко зна да ће надмудрити саговорника му заигра на крајевима усана.

            „Како то мислиш?“, рече Вук и намршти се не схватајући.

            „Па, шта проститутка ради? За паре она продаје своје тело. А шта ради један професор. Исто то. Продаје своје тело, свој глас студентима и за то добија фину плату. Ако мало размислиш, то је потпуно исто. Само што је овај први посао морално осуђен у друштву које одржава привид моралности, а заправо је дубоко огрезло у неморал.“

            Вук се замисли. Није могао никако да противуречи овоме што је Алекса рекао. „Али, зар није добро што постоје моралне норме у друштву? Зар не би настао потпуни хаос када би их нестало?“, упита Вук.

            „Свет је одувек био хаос, Вуче, а ми одувек покушавамо безуспешно да га зауздамо. Морал говори човеку шта је исправно, а шта не. Али, оно што је за мене исправно чинити, то не мора да буде и за тебе. Морал је нешто што је стално спутавало човека. Колико пута си осетио потребу да опсујеш Милоша? Али, то ниси урадио зато што то није морално, зато што се тако не понаша син према оцу. Мени, на пример, хиљаду пута дође да пођем улицом и свима говорим све у лице, а да притом идем го.“, каза Алекса.

            „Па, зашто то онда не урадиш, ако не мариш за моралне стеге?“; упита Вук озбиљно у тренутку не схватајући колико му је глас био хладан.

            Али, Алекси се то допаде и он се насмеши. „Зато што нисам глуп и зато што знам да би ме то упропастило, а превише волим себе да бих то допустио. Свет још није спреман за то, зато што су га вековима бомбардовали моралом и вековима наметали шта је добро, шта је исправно, а шта не. Ја не могу тек тако, магијом, да учиним да тековине свих прошлих векова нестану. Али, могу да мењам свет полако, могу да мењам људе око себе, а они ће већ мењати друге људе и да се надам се да ће тако ланчано на крају да дође до промене читаве популације.“, каза Алекса.

            У том тренутку приближи им се један низак, набилдовани човек ошишан на кратко, велике, као подбуле главе и обрати се Алекси: „Господине, ваш брод је пристао.“

            „Ваш брод?“, понови Вук у неверици, а Алекса се на то насмеја од срца.

            „Важи, ујутру ћемо кренути по плану.“, рече набилдованом момку и климну главом дајући му тако знак да оде што овај и учини.

            „Ово је твој брод? Одакле ти паре за тако нешто?“, упита Вук.

          „Вуче, не би веровао колико су људи спремни да плате да им оствариш снове.“, каза Алекса.

            „Бојим се да још увек не разумем све у потпуности и није ми јасно шта тачно желиш од мене?“, рече Вук који био све збуњенији.

            „Знам да ти није јасно, а и ја нисам баш говорио како је можда требало. Ујутру ће ти све бити много јасније. Наравно, ако одлучиш да кренеш са мном.“

            „Да кренем с тобом? Куда?“, упита Вук с још већом збуњеношћу.

            „Овај брод ујутру креће на пут до Италије. Тамо ћемо се укрцати на крузер и кренути на пловидбу коју сам ја организовао и која ће трајати тачно пола године. Ако одлучиш да кренеш са мном, то ће ти бити најлепших шест месеци живота, веруј ми.“

            „Али, куда иде тај крузер? Шта ја треба да радим на њему?“

            „Само да се препустиш.“, рече Алекса и крену напред, те Вук би принуђен да га прати. Док су пролазили поред брода који је Вуку сада деловао још мистичнији него малопре, он виде име брода. Oasis. Оаза. И тада му се учини да је читав његов живот био пустиња кроз коју је с муком стигао до оазе. Али, шта крије та оаза_ Алекса му је све рекао, а опет му није рекао ништа. Да ли да му верује? Вечерас је био потпуно другачији него икада пре. А опет, шта је имао да изгуби?

            С таквим мислима, Вук крену за Алексом који је већ доста одмакао.

            “Треба да одем по ствари.“, каза Вук.

            „Не требају ти ствари. Све што ти треба, купићемо.“, рече Алекса заставши.

            „Али, морам се јавити мојима.“, рече Вук.

            Алекса се уозбиљи и приђе Вуку на веома малу раздаљину, погледа га директно у очи, те се Вук осети помало нелагодно.

            „Коме да се јавиш? Мајци која не жели да разговара с тобом после онога што је видела вечерас? Оцу који је до сада све то већ сазнао и сестри која ће те осуђивати?“, рече Алекса, а Вук се замисли. „Мислим да је боље да им се не јавиш сада. Обећавам ти да ћу ти омогућити да им се јавиш кад год будеш желео касније на броду.“, рече Алекса. „Вечерас спаваш код мене. Устајемо рано.“, додаде на крају.

            И одједном Вук схвати да то јесте најбоље што може да уради. Да оде с Алексом није ништа лошије решење од било чега другог. Не оставља много тога иза себе, а крузером може да обиђе многа места о којима је сањао. Стан му је изгорео, код мајке и оца не може да се врати, не би могао да их погледа у очи након што га је мајка затекла с Јелицом у кревету. Факултет увек може да заврши годину дана касније, а Ђорђе... Па, и њему може касније да се јави, а издржаће један без другог шест месеци.

            И Вук тада одлучи. „Добро.“, каза. „Устајемо рано.“

            „То је пристанак на моју понуду?“, рече Алекса и лице му се озари.

            „Да.“, каза Вук и насмеши се.

            „Одлично. Обећавам ти искуство које нећеш заборавити.“, рече Алекса и загрли га, а некакав злочест осмех му заигра на уснама. „Знаш, Вуче, проблем је што данас људи немају времена, ни новца да се опусте. И због тога су исфрустрирани, због тога у животу праве грешке, због тога су несрећни. На срећу, ја имам и времена и новца.“, рече и насмеја се.

            Смејући се они кренуше назад ка Алексиним колима.

***

            „Убићу га. Једино тако ће престати да ми загорчава живот.“, рекао је Милош.

            Ребека је лежала поред њега и плакала је. Поново. Понекад се питала одакле јој више суза, како се не истопи од толиког плача.

            „Милоше, не смеш. Само га пријави полицији.“, рече она.

            „И шта ћу онда? Полиција ће да му запрети, али ко зна где је ђубре сакрило снимке. Знаш ли шта све може да се деси ако наши пријатељи добију снимак? Моји пословни партнери? Биће страшно. И за тебе и за мене и за нашу децу. Позваћу Алексу.“, рече он брзоплето, али онда се сети да је љут на њега. „Не, не могу њега да зовем. Не знам да ли желим да га видим.“

            „Зашто? Шта се десило?“, упита Ребека.

            „Алекса се бави мутним пословима, Ребека. Он људима испуњава сексуалне фантазије, болесне, за које плаћају богатство.“

            Ребека се намршти зачуђена овим што чује. „Сексуалне фантазије? Он сам?“

            „Не, има некакву компанију, не знам тачно ни шта ми је све испричао. Организује све што људима падне на памет. На пример, ти желиш да те неко одведе на острво и да се тамо организује да су тебе, као, заробили домороци и теби се то свиђа, тамо доживиш сексуалну авантуру и то... И за то платиш огромне паре. Ето, то Алекса ради.“

            Ребека је деловала јако изненађено. Она се замисли не могавши уопште да повеже Алексин лик с нечим таквим. „Свашта.“, успела је да прозбори.

            Милош као да се тек тад сети нечег, па рече: „А шта је с Вуком?“

            На помен имена свог сина Ребека се само згрчи и зажмури осећајући како је изнова прождире туга. Она опет осети сву разочараност, сав бол, осети како опет почиње да плаче и уздахну дубоко.

            „Ребека, шта је урадио?“, упита Милош озбиљно.

            Ребека онда преприча шта је све видела и шта је све доживела код Јелице у стану. Милош јој упути запрепашћен поглед. Бесан истовремено. Просто није знао шта да мисли, шта да каже. Десило се нешто апсолутно незамисливо и он није знао како да реагује. Исто као да је видео ванземаљца. Био је у потпуном шоку, хтео је нешто да каже, али није умео да формулише шта жели да каже, јер није знао ни шта да мисли. Погледао је у своју жену још једном не могавши да верује у оно што чује.

            Кристина је реаговала слично. Слушала је све што је њена мајка говорила, али није могла свог брата да замисли како чини такву грешку. И поред свих његових мана, она га је идеализовала, знала је да се он увек води разумом, а да је она та која реагује импулсивно и чулно, и није јој било јасно шта се Вуку то десило да уради тако нешто.

            Милош устаде и одшета до прозора и отвори га. Свеж ваздух уђе као да је напољу био под притиском и једва чекао да се увуче у стан породице Мишић. Милош се одмах осети лакше.

            „Одједном као да је све кренуло да се распада.“, рече он. „Не разумем шта се дешава. Као да смо сви полудели.“, каза он.

            Ребека уздахну у знак слагања, Кристина погну главу. „Не знам шта је, али као да се колективна свест променила. Више нико нема никакве границе, и ја то знам и по себи. Одједном ми је све било допуштено и нисам могао, и нисам желео себи да ускраћујем било шта. Свашта. Као да ми је ишта и требало. А тако је са свима. Сви желе да имају све, чак иако им то не треба. Све се своди на испуњавање туђих хирова. Сви желе да остваре своје фантазије, па макар прешли преко мртвих. Не знам шта се дешава и каква болест се шири ваздухом и загађује нам умове.“, рече Милош контемплативно.

            Ребека није могла да се сети када је последњи пут Милош овако говорио. Знала је да се ове вечери променио и да је другачији, бољи. Знала је да сада може у потпуности да се ослони на њега. Осетила је као да је аура око њега другачија иако није веровала у те којештарије. Ипак, постојало је нешто у његовом ходу, у начину на који је говорио, у његовим покретима, у његовој сталожености што ју је уверавало изнова и изнова да је он од сада потпуно поуздан човек.

            „Шта ћемо да радимо онда с овим, Милоше?“, упита она.

            „Не знам.“, одговори он замишљено.

            „Можда и јесте најбоље да позовеш Алексу. Он ће знати како то да реши.“, рече Ребека.

            „Али, не знам да ли је то баш најбоље. Не знам да ли желим да поново чујем глас човека који је плаћен да потхрањује болест и да шири ту заразу лудила, који добија новац како би остварио све фантазије од којих би људи иначе требало да се лече? Не знам. Мислим да не желим.“

            „Али, то је ипак Алекса, чиме год да се бави. Он тебе никада није осућивао шта год да си ти урадио...“, рече Ребека.

            „Зато што је за њега све то нормално. Вероватно се сусрео у животу с таквим болештинама да му је све што ја радим тако обично и свакодневно и досадно.“, каза Милош.

            „Али, тата, мислим да сада немаш избора.“, убаци се Кристина у разговор. „Ако стварно желиш да се ово заврши, он ће то најбоље решити.“

            „Али, зашто мислимо да ће он то најбоље решити_ Позовимо Алексу и проблеми нестану. Није ми јасно. И ја то радим. Има он тај некакав став: лако ћемо све. Шта год да се деси, ја зовем Алексу. Осећам се неспособно да ишта урадим сам.“, рече Милош.

            Ребека уздахну. „Није сад тренутак да мислиш на свој его. Најбоље је да се ово заврши што пре.“

            Милош уздахну дубоко. Ако позове Алексу, проблем ће вероватно бити брзо решен, али и он ће погазити нека своја начела. Опет, с друге стране и Ребека је у праву. Алекса је увек био ту за њега, а он га је тек тако одбацио због посла којим се бави. То је и даље Алекса. Мада, то је као кад убациш со у воду. Споља вода и даље изгледа исто, али не желиш да је попијеш, јер знаш да је слана. То јесте Алекса, али његов лик упрљан је оним што се бави. Милош је био збуњен и није знао како да се постави. Мада, за њега је сада битно да ужива са својом женом, а то ће моћи да уради само ако се отараси оног проклетог масера. А онда му на памет паде његов син. Где ли је он сад? Да не направи неку лудост? Знао је Милош одувек колико је Вук лабилна личност и ко зна шта је сад спреман да уради кад није више миљеник своје мајке, кад је успео њу да разочара. И где је баш нашао с Јелицом да се петља, поред толико лепих девојака. Мада, ни сам Милош није баш најбољи пример с ким се треба петљати. Само да не начини некакву глупост, као што је самоубиство.

            „Хајде. Позваћемо Алексу. Он можда може да нам помогне и да нађемо Вука и да се побринемо за њега.“

            „Како мислиш побринемо за њега?“, рече Ребека, придиже се на свом кревету и погледа свог мужа озбиљно.

            „Ребека, ти познајеш свог сина добро. Знаш да је сад спреман на свакакву лудост.“

            „Не мислиш ваљда да ће да се...?“

            „Могао би да покуша.“, рече Милош.

            Ребека прекри уста да не би вриснула. Та помисао јој није раније прошла кроз главу и сада кад јој је предочена, она схвати колико је сама она небитна. Хтела је само свог сина да научи памети, да не сме да ради то што ради, више је била љута на своју пријатељицу што је допустила да је Вук заведе, али никада није желела да набије толику кривицу свом сину да он пожели да се убије. Међутим, сада кад је Милош то питање покренуо, она схвати да не само да је то више него могуће, него чак и очекивано. А ако Вук стварно изврши самоубиство, она ће бити једини кривац. Прво што јој паде на памет је да позове Јелицу.

            Она устаде брзо с кревета и дохвати телефон. Окрену број пре него што је ико схватио шта се дешава. Телефон зазвони неколико пута, али се нико не јави. Јелица је вероватно попила некакве таблете за спавање. Али, док је телефон звонио и даље, милион питања јој прође кроз главу: и да ли им је Јован наудио и да ли је Вук и даље тамо, она је само излетела из стана и није уопште размишљала о томе шта ће бити даље. Све време је размишљала о томе како је она повређена, није уопште узела у обзир и то да је Јован психопата који је Јелицу већ мучио у браку, пијаница који је умео да је туче, није размишљала колико озбиљно ће да повреди свога сина, себично је размишљала само о свом болу. Тачно је, они јесу повредили њена осећања, али не толико колико би она могла да повреди њихова или колико би Јован могао да повреди њих двоје.

            У размишљању је прекину некакав мушки глас. „Хало?“

            Јелица се на тренутак препаде да се то није Јован јавио, али схвати да је овај мушки глас дубљи и озбиљнији. „Ко је то? Да ли сам добила добар број? Треба ми Јелица?“

            „Добили сте прави број.“ С друге стране телефона говорио је Алексин пријатељ који је послат да среди случај с Јованом. Он је био човек из полиције који је већ дуго Алексин пријатељ и кога је Алекса небројено пута извукао из невоља, тако да му је овај дуговао свој живот и увек му је помагао кад је могао. Сада је успео да намести случај тако да изгледа да је Јелица убила Јована из самоодбране, потплатио је једног комшију да каже да је све видео и натерао га да позове полицијску станицу и пријави убиство. Из полицијске станице су прво позвали њега, јер је надлежан. Он је рекао да је у близини и да му пошаљу помоћ. Док је полиција стигла и почела да узима изјаву од комшије који је наводно видео злочин, он је већ успео све да утаначи с њим и да исплете читаву причу. Инспектор је рекао да је жена била као луда због онога што је учинила и да јој је дао таблету за смирење и да ће је испитати кад дође к себи. Ударио је Јелицу неколико пута по лицу рекавши да је то Јован урадио, а комшија је потврдио да је чуо урлике. Вука у читавој причи нико није поменуо.

            „Разговарате с полицијским инспектором. Ко је то?“

            Ребека у тренутку престаде да дише. „Шта се десило? Ја сам њена пријатељица, најбоља. Зашто је полиција у ту?“

            „Не смем да вам откривам ништа. Јесте ли ви Ребека?“, упита човек.

            „Да, ја сам. Како знате?“

            „Помињала вас је након што је убила Јована у самоодбрани.“

            „Убила?“, Ребека се запрепасти. Никада није мислила да је Јелица способна за тако нешто. „Шта је са мојим сином?“

            „Вашим сином? Је л' и он био овде?“, упита човек као изненађено.

            Међутим, Ребека схвати да је Вук такође отишао и не хтеде да га уплиће у случај убиства. „Па, требало је да сврати до ње, али очигледно ме није послушао. Хвала Вам.“, каза Ребека и спусти слушалицу.

            Човек се насмеја. Добро, и ово је решено, Алекса.

            Ребека погледа у Милоша и преприча му разговор. Он само одмахну главом као да више ништа не може да га изненади. Ребека устаде и приђе му. „Сад зовеш Алексу.“

            Он уздахну и узе телефон од ње. С тешком муком, против воље, он окрену Алексин број. Телефон зазвони два пута и Алекса се јави. У том тренутку је био с Вуком у колима и возили су се ка Алексиној кући.

            „Ипак си одлучио да се јавиш.“, рече он и насмеши се ставши на семафору.

            „Да. Треба ми твоја помоћ, ствар је озбиљна.“

            Алекса се насмеја. „Знаш да сам увек ту да помогнем. Чак и кад ме не воле.“

            „Да.“, Милош се насмеја кисело. Све што је Алекса сада говорио деловало му је некако извештачено, пластично, као да разговара с муштеријом, а не с дугогодишњим пријатељем.

            „Где треба да дођем?“

            „Испред Душановог стана.“

            „За петнаест минута сам тамо.“, одговори Алекса и спусти слушалицу.

            Оно што Милош није могао никада да замери Алекси, то је његова брзина. Увек је био спреман за акцију. Међутим, колико је то пре волео, сада му је то некако деловало мрско, одједном је видео све мане и ниједну врлину и присетио се оне вечери у хотелу, када је Алекса довео оне две девојке. Сада му је све то било гадно, огавно и одурно.

            Ипак, овде му је требала помоћ. Алекса ће то средити и после тога ће Милош узети мали одмор од њега. Неће га звати, замолиће га да му се не јавља неко време, док Милош потпуно не прихвати оно чиме се Алекса бави.

            „Ребека, идем да завршим то.“

            „Идем с тобом.“

            „Нема потребе да идеш са мном, не желим да поново виђаш оног...“, суздржа се Милош.

            Али, Ребека је већ одлучила. Желела је да види Душана како пати.

            „Идем с тобом и готово. Сачекај ме два минута.“

***

            Након двадесет минута Милош је довезао свој аутомобил испред зграде у којој је живео Душан. Ту је већ уочио Алексин аутомобил. Како је само успео да стигне тачно на време?

            Он и Ребека изађоше из кола, а кроз пар секунди изађе и Алекса. Кола су им била толико близу да се они наслонише на хаубе и Алекса рече: „Шта се десило?“

            Милош је био озбиљан и званичан, као да је унајмио приватног детектива да реши случај за њега, а не свог пријатеља. Није могао у том тренутку да на Алексу гледа као на пријатеља, видео је у њему сада само потпуног странца с којим није желео да има посла. Ипак, на овај контакт је био приморан.

            „Ово је проблем.“, рече Милош и показа диск Алекси. „Прети ми да ће поделити свима ове снимке.“

            „А само да проверим: на њима сте ти и он како...“, упита Алекса смешећи се.

            „Да.“, рече Милош суво и дрско. Ребека се уплаши од толике нетрпељивости коју осети у гласу свог мужа.

            „Је л' можеш да учиниш нешто да нам помогнеш да се отарасимо овог момка?“, рече Ребека. „Мислим, не да га убијеш, ништа такво, него само...знаш.“

            Алекса се насмеја као што се родитељ насмеје кад његово дете каже нешто наивно.

            „Знам, Ребека. Драго ми је да сте се помирили.“

            Милош скупи усне и сузби све што је желео да каже. Важније од тога да Алекси све саспе у лице била је срећа његове жене. А она ће бити срећна само ако Душан нестане из њихових живота.

            „Сачекајте ме ту.“, рече Алекса.

            Он самоуверено уђе у зграду и није га било нешто више од пет минута. Убрзо, он се врати и изађе носећи три диска која пружи Милошу. „Ево, ово је све.“

            „Како знаш?“, упита Милош суво.

            „Па, знам. Познајем Душана од раније и, веруј ми, зна да не треба да буде мој непријатељ. Ја му набављам муштерије понекад, од мене зависи. А увек могу да му зауставим посао.“

            И тада Милошу сину једна чудесна мисао, нешто што никада пре није повезао, али му сада би кристално јасно и он пружи своју руку и удари Алексу песницом. Ребека врисну пригушено и ухвати Милоша за руку. „Шта то радиш!? Човек нам је управо помогао!“

            „Ништа он нама није помогао. Само је поспремио сопствени брлог!“, викну Милош.

            „Шта причаш то?“, каза Ребека.

            Милош је ходао горе-дело дишући бесно. Изгледао је попут разјареног бика. Вртео је главом у неверици, не могавши да поверује како је био глуп.

            „Ти си ми све и наместио.“

            „Па? Ти си то тражио.“, одговори Алекса придигавши се.

            „Ја сам тражио масажу, а ти си знао шта ће да се деси.“

            „Ти си увек могао да одбијеш.“

            „Ти си га послао код овог Душана?“, тек тада Ребека схвати, али на њу више нико није обраћао пажњу.

            „Ти си увек могао да одбијеш.“, понови Милош имитирајући Алексу. „Знао си ти врло добро да нећу одбити, знао си да Ребека и ја имамо проблема у кревету, све си знао и намерно си ме послао код Душана као још једну своју муштерију. Зашто желиш да ми упропастиш живот?“, викну Милош.

            Алекса се насмеја. „Свиђа ми се како испада да сам ја сада крив. Лепо. Ја сам те упутио на Душана, тачно, и јесте тачно да сам знао шта је он и какав је, али ја нисам имао на уму ништа осим масаже. Ти си од мене тражио број неког доброг масера и ја сам ти то и дао. Не видим зашто мене сада кривиш за своје слабости.“

            „Како ти то све наместиш да изгледа да немаш ништа с тим. То и иначе радиш. Сад ми је некако све јасно. Ти никад не натераш човека ни на шта, а тако му све сервираш оно што жели и што знаш да неће да одбије. Као да даш гладном детету отрован хлеб и онда њега оптужиш што је јело. Тако стално радиш, само што ја то нисам примећивао, све док ми ниси рекао чиме се бавиш. Сад, кад вратим филм уназад, видим све у потпуно другачијем светлу. Ти си оно што ја не желим да будем. Ја сам породични човек, ја имам одређене моралне вредности, које ти не поштујеш и мислим да не утичеш добро на мене, Алекса.“

            „А опет си ме позвао вечерас да ти решим проблем.“, рече Алекса потпуно смирено. Ребека је била у чуду и није могла ништа од збуњености да прозбори.

            „Да решиш проблем који си сам створио!“, заурла Милош.

            „Милоше, не вичи, молим те....“, рече Ребека.

            „Али, чак и да ја јесам крив за све ово, као што кажеш, ти то ниси знао у тренутку кад си ме позвао. Кажеш да си ме омрзнуо, а опет ме зовеш да ти помогнем. Зар то није мало себично, Милоше? Себично и лицемерно. Не волим га, не подржавам Алексу, али хајде да га позовем да ми мало реши проблеме.“, рече Алекса, а да притом не показа никакву емоцију на свом лицу. Стајао је мирно држећи руке иза леђа и говорио мирним гласом.

            Милош је остао затечен.

            „Зашто си тако ускогруд? Зар не видиш да ја, заправо, помажем људима да се ослободе стреса?“

            „Тако што си проститутка и што им испуњаваш све што им падне на памет. Без обзира каква је болест у питању. Ти претвараш све у секс и неморал и блуд, а то не ваља за овај свет, Алекса. Храниш људе тим болесним мислима и они заборављају на све добре ствари у животу, на љубав, на породицу, на децу, на смисао живота.“

            „То је за тебе смисао живота?“, Алекса се насмеја. „Видећемо који ће од нас двојице умрети с осмехом на лицу. А и боље је да им те болести испунимо, људи су онда срећнији, сви су задовољни, како не разумеш? Ја теби испуним фантазију, ти си задовољан, сви око тебе су задовољни. Проста логика, Милоше.“

            „Твоја логика мени не одговара.“, каза Милош равно.

            „Онда нам је време да се овде растанемо. Иако ја то не желим. Али, тако мора, бар док не одлучиш да ме прихватиш таквог какав јесам.“, каза Алекса.

            „Коначно да се у нечему сложимо вечерас.“

            „Милоше, док вас двојица причате, наш син можда скаче с неког моста...“, каза Ребека молећиво. Милош климну главом у знак схватања да је крајње време да крену да се баве Вуком и да га пронађу.

            И таман што Милош крену да начини корак ка колима, Алекса проговори, а некакав изазивачки поглед му заигра на уснама: „Неће се Вук бацити с моста. Он је разумнији од вас двоје заједно.“

            „Откуд ти знаш?“, каза Милош љутито.

            „Зато што је он код мене.“

            „Шта ће код тебе?“, упита Ребека.

            „Позвао ме је и питао да ли може да буде са мном вечерас и ја сам му рекао да може.“

            „И ниси нам јавио? Пустио си нас да бринемо овде?“, поче Ребека да виче.

            „Нисте се баш ни ви претргли њега да зовете. Он није желео да вам се јављам и ја сам то испоштовао.“

            „Ето, о томе ја причам. Да си родитељ, знао би да се дете не слуша и одмах би нам јавио све.“

            „Али, ја не мислим да је Вук дете, он сасвим разумно говори.“

            „Можда за твој инфантилни мозак.“, каза Милош. „Позови га и реци му да долазимо по њега.“

            Али, Алекса се и не помери. „Мислим да он не жели сада да иде са вама. Заправо, мислим да неће желети да иде с вама ни сутра.“

            „Шта то причаш? Како то мислиш?“, упита Ребека, већ на рубу живаца.

            „Зато што сутра иде са мном на пут.“

            „То се неће десити. Нећеш моје дете увући у те болештине.“, рече Милош бесно.

            „То може и он сам да вам потврди. И нису то никакве болештине, Милоше. Само ће ићи са мном на путовање, на мало крстарење и после тога ће се вратити.“

            „Знам ја тебе. А онда ћеш му на путовању замазати очи и претворити га у главну атракцију у свом циркусу наказа. Знам те добро. Знам шта ће да се деси. Али, Вук то неће да уради.“

            „Добро онда. Идемо да га питамо.“, рече Алекса и оде до кола.

            Милош га је пратио и возио је бесно, а Ребека је поново почела да плаче у колима. Није била у потпуности свесна ни шта се тачно дешава, била је поспана, међутим, по гласу свог мужа знала је да је њен син у опасности. Да јој Милош није испричао чиме се Алекса бави, она би га више него радо пустила да оде с њим на крстарење. Међутим овако...

            Алекса је у међувремену позвао Вука и испричао му шта се све десило и рекао му шта се сад дешава, да његови родитељи долазе код њега и посаветовао га одлучи да ли ипак иде с њим или одустаје од пута. Вук је рекао да иде и да је спреман да то каже и својим родитељима.

            Убрзо су двоја кола стигла испред капије и Ребека се запрепасти величином Алексине куће. Није никад била код њега и није ни замишљала да је могуће да он има толику кућу. Убрзо се на капији нађе Вук. Изгледао је врло озбиљно и чак некако свечано. У ваздуху се осећала некаква коначност, као да су читави животи зависили од онога што ће се десити вечерас.

            „Вуче, могли смо то и унутра.“, рече Алекса.

            „Нема потребе.“, одговори Вук намрштено и погледа у своје родитеље.

            Ребека се једва суздржала да му не полети у загрљај, али Милош је био тврд орах и гледао је љутито.

            „Вуче, хајде с нама кући.“, каза он.

            Међутим, глас његовог оца толико изиритира Вука да он само одговори суво: „Не. Ја сутра идем на путовање.“

            „Хајде с нама кући.“, рече Ребека молећиво.

            „Зашто? Да гледам како ме сви осуђујете због оног што сам урадио? Не могу ја то. Треба ми одмор од свега и идем с Алексом.“

            „Али, Вуче, не разумеш, ти не знаш шта Алекса ради и како...“, поче Милош.

            „Знам. Рекао ми је.“

            „И свеједно хоћеш да идеш с њим?“, упита Ребека изненађено.

            „Да.“, потврди њен син.

            „Будало.“, узвикну његов отац. „Ребека, идемо.“

            Али, Ребека није могла да се помери. „Они су исти. Идемо, Ребека.“, рече опет Милош.

            Ребека поче да плаче. „Сине, хајде с нама, молим те. Обећавам ти да ти никад ништа нећу споменути.“

            „Не идем заувек, мама. Идем само на шест месеци. Вратићу се.“

            Милош залупи вратима аутомобила која је у међувремену отворио, притрча до Вука попут месождера који се устремио на свој плен, ухвати га за рамена и прислони уз капију. „Знаш ли у шта ће да се претвори то путовање? Он ће да ти покаже како је живот сладак, показаће ти илузију, ти нећеш ни да приметиш да је то илузија, јер ће све да изгледа савршено, лепо и примамљиво. А ти ћеш лако да паднеш на то, јер си такав. Нећеш ни приметити, а после шест месеци ћеш да зависиш од њега и бићеш његова курва, а он ће то све увити тако да се теби чини да радиш нешто корисно за друштво и добро. Ето, то ће да се деси, како не схваташ, будало?“, каза Милош потпуно ван себе.

            Али, Вук је и даље остао прилично миран. „Он ме бар никад не вређа.“, каза хладно.

            Милош осети како му пулсира вена на челу, пусти Вука и крену ка колима.

            „Бринеш без разлога. Вратићу га здравог и правог и побољшаног за шест месеци. Наравно, ако буде желео да се врати.“, каза Алекса и насмеши се.

            Милош поново онако бесан насрну на Алексу, али га Вук заустави. Сва нетрпељивост која се у Вуку скупљала против оца сада би искаљена. Милоша овај поступак запрепасти, а Ребека врисну.

            „Нападаш оца, а браниш њега?“, рече Милош и израз гађења му се појави на лицу. „Одлично. Иди, буди курва, не интересује ме више.“ И он оде и седе у кола затрубивши Ребеки да и она уђе. Ребека је, пак, стајала и гледала у свог сина запрепашћено као да не уме да га препозна.

            Он јој приђе. „Мама, не знам шта је ушло у вас. Идем на шест месеци, кад се вратим, све ће бити боље и неке ће се ране ваљда залечити. Схваташ ли бар ти?“

            „Ја схватам, брине ме што ти не схваташ ништа.“, рече она, пољуби га и оде у кола. „Дај Боже да бринем без разлога.“, рече успут.

            Болело ју је све у грудима док је улазила у ауто. Милош бесно изађе у рикверц с прилаза дворишту Алексине куће, гуме су зашкрипале болно и аутомобил се убрзо изгуби из видика. Вук погледа у њиховом правцу и би му јако тешко зато што Ребека није одобрила његов пут, али сматрао је да ће је проћи за који дан. Није му било јасно зашто су тако пуни једа и шта се дешава, мислио је да ће сматрати да је ово добра идеја.

            „Шта им је? Зашто су оволико параноични?“, каза Вук.

       „Пусти их. Средиће се све кад се вратиш.“, рече Алекса. „Хајдемо унутра. Треба да се одморимо за сутра.“, додаде он и загрли Вука, а рука му убрзо као случајно склизну низ његова леђа.

          Некада, нешто нам се чини бољим од нечег другог, неки људи племенитији и јако је чудно како, заправо, сви можемо с лакоћом да тврдимо како бисмо лако успели да препознамо доброг човека. То се код особе осети. Међутим, да ли је то нешто праисконско, урођено или смо само вековима учени како да оценимо шта је добро, а шта лоше, па према тим начелима оцењујемо и људе? Некада треба стати и размислити: да ли је то стварно толико лоше? А ако одлучимо да јесте, онда треба да се запитамо: а како могу бити сигуран да је моје мишљење једино исправно? А ако вам кажу: па тако већина људи мисли, а ви одговорите: већина је мислила и да је Земља равна и већина је осудила сваког ко је тврдио супротно. А ми се и даље окрећемо око Сунца.