2

// У КОРАК СА ЖИВОТОМ //

            Живот никада не иде равномерно праволинијски. Напротив, он убрзава у кривини, јури и често вози пребрзо; с друге стране, уме толико да успори да полако пређе у животарење. Пут живота је вијугав и иза сваке кривине чека нас промена. Некада су те промене добре, успешне и усреће нас, али некада су то промене које доносе зло, тугу и несрећу. Људи се плаше промена. Јер, никада не знате, кад угледате Промену, да ли је добра или лоша: тек касније она покаже своје право лице.

Око двадесет до осам увече госпођа Ребека Мишић изашла је из свог аутомобила. Крила се међу сенкама и држала одстојање од свог мужа, Милоша Мишића, кога је пратила. Дуго је размишљала тог дана, након разговора са својом пријатељицом Јелицом и схватила је да је ова у праву. У последње време нешто се драстично променило код њеног мужа и она је желела да зна шта је у питању. Желела је да зна ако има љубавницу, желела је да види ко је то са ким је он вара и у чему је она боља од ње. Желела је да види своју супарницу ако ова уопште постоји.

            Милош Мишић није ни слутио да је његова жена одлучила да га прати. Он је вечерас пратио свој план, онако како је то радио већ два-три месеца од како вара своју жену. Ни он сам није знао зашто то ради. Требала му је промена. У последње време његова жена није била баш „ватрена“. Није испуњавала оно што је желео, није била баш супруга за пример. Људи би рекли да то не оправдава налажење неког другог да задовољи његове потребе, али њему је заиста требало нешто другачије. Досада, учмалост и монотонија у коју је његов живот запао убијали су га изнутра и знао је да нешто мора да промени. Ипак, зачудо, иако се, разумљиво, крио од жене и бојао се да га неко не разоткрије, јер, на крају крајева, он јесте волео своју жену и желео је да сачува свој брак и породицу, никада у својој глави није ни помислио да би могао да буде откривен. То никада није деловало као опција, јер чак и ако се јесте крио и ковао тајне планове како нико не би сазнао за његову аферу, никада Милош Мишић није рачунао на то да може бити откривен.

            А баш те вечери Ребека је решила да открије све, да сазна какве тајне крије њен муж, да види да ли су сумње њене пријатељице оправдане или је, пак, она сама била у праву кад је рекла да му верује.

            Ребеки је Милош рекао да му од осам сати почиње тренинг у теретани и то је њој деловало потпуно истинито с обзиром на то да је увек на тај дан, а била је среда, ишао у теретану. Није могла да каже да је приметила некакву разлику у његовом физичком изгледу од када је пошао у теретану, али њен муж је увек изгледао витко и имао је врло лепо тело чак и сада, када је већ мало остарио, те је претпостављала да он иде тамо само како би очувао физичку кондицију.

            Она није знала где се налази теретана у којој Милош вежба, али овај крај у коме се он паркирао није деловао као место где би неко држао теретану. Био је то врло миран крај са ниским зградама и лепим улицама дуж којих су се пружали дрвореди. Ту није било баш никаквих радњи, већ само стамбених зграда.

            Милош је скренуо у једну уску улицу и Ребека одлучи да сачека мало пре него што и она скрене за њим. Она провири и виде га како стоји испред једног улаза у зграду. У једном тренутку јој се учини да се он окренуо и да ју је угледао међу сенкама, те се одмаче неколико корака и прекри уста руком како не би вриснула од некаквог чудног налета адреналина. Затим провири још једном кад прикупи храбрости и виде да он више не стоји испред улаза. Она брзо потрча до места где је до малопре стајао њен муж и туга јој прође кроз тело. Туга и чак мала доза треме. Није знала шта да очекује сад и кога ће угледати. Знала је само да њен муж дефинитивно не иде у теретану.

            Стигла је до улаза и онда изненада схвати колико је глупа. Да, пратила га је довде, да, успела је да га ухвати на делу, у лажи, да, схватила је да ју је слагао за теретану, али како ће да сазна куда је отишао и код кога. Могао је до сад да оде на било који од шест спратова колико је зграда имала и да уђе у било који стан. Погледала је интерфон који јој је изгледао врло стар и као ван функције. Почела је да очајава. Није желела да се овде све заврши. Није имала чврст доказ и могао је да јој каже било шта: да је отишао код пријатеља, неког пословног партнера и слично. Ако га не ухвати дословно у наручју љубавнице, ништа није постигла вечерас.

            А онда се срећа осмехнула Ребеки и кроз ходник до улаза ходала је једна силуета. Ребека напрегну очи не би ли видела да то случајно њен муж не излази, али убрзо је схватила да је ова особа далеко нижа од њеног мужа. Убрзо силуета изађе на светлост и Ребека угледа једну ниску, здепасту постарију госпођу која јој упути весео осмех.

            „Изволите, госпођо?“, рече ова љубазно кад изађе из зграде. Ребека јој придржа врата док је излазила схвативши да јој је ово једина шанса да уђе у зграду. У том тренутку Ребеки једна идеја прође кроз ум.

            „Извините, мој муж је пре који минут ушао у зграду. Ја мало касним. Рекао ми је на који спрат да дођем, али ми није рекао у који стан, а сад не могу да га добијем на мобилни. Да нисте случајно видели једног високог средовечног господина? Знам да су шансе мале, али...“, рече Ребека врло љубазно и овој госпођи се она одмах допаде.

            „Стварно имате среће, заправо јесам. Ја сам са првог спрата. Господин који личи на тог Вашег ушао је у стан број три, други стан кад скренете лево после улаза.“, рече госпођа насмешивши се.

            „Хвала Вам пуно.“, рече Ребека готово спремна да скочи од среће што се све одвијало баш онако како њој одговара.

            Госпођа из зграде климну главом весело и оде својим послом. Ребека улете у зграду и за пар секунди се нађе тачно испред стана број три. Учинило јој се да из тог стана чује некакву гласну музику. Прислонила је ухо на врата и, заиста, из стана се зачула гласна музика мирних тонова. Она је позвонила. Није знала шта ће да каже кад јој отворе, али била је решена да се вечерас све заврши. Није осећала никакву трему више, већ чисту одлучност. Уздахнула је дубоко спремна да се суочи са оним ко год отвори врата. Прекорела је себе у мислима, јер се није сетила да пита љубазну госпођу ко живи у овом стану.

            Ипак, иако је чекала скоро више од пола минута, нико јој није отворио. Она позвони још једном, сачека мало, међутим и даље нико није отварао. Одлучи да покуша још једном и заиста још једаред притисну звонце, али нико се није појављивао. Она помисли да је не чују од музике или просто неће да јој отворе, јер ју је Милош малопре видео. Одлучи да направи последњи покушај за који није веровала да ће донети успех. Одлучи да покуша да уђе у стан. Она притисну кваку скоро уверена да је закључано. Сви данас закључавају врата свог дома           

            Ипак, она одушевљено схвати да је стан заправио био откључан. Гурну полако врата и веома гласна музика испуни јој уши. Она се намршти јер је за њу ова музика била прегласна и лагано, колико су јој то штикле омогућавале, она крену ходником. Ходник је био мали и узак и она десно од себе наиђе на собу из које се чула музика. Врата су била одшкринута. Она им приђе, удахну дубоко, прикупи снагу и гурну врата руком. Призор који је видела шокирао је и оставио без даха.

            Њен муж, потпуно наг, лежао је на некаквом столу за масажу, а преко њега је лежао згодан, лепо грађен младић. Ребека се потпуно пренерази. Она од шока отвори уста, доња вилица јој паде, није могла да се помери, а камоли да нешто каже.

            Њих двојица је у првом тренутку и не приметише, али Ребека наједном крену да јеца и да плаче и обојица погледаше у правцу врата.

            Милошу се срушио свет у тренутку када је угледао своју жену како стоји у довратку и посматра га док преко њега лежи наг мушкарац. Ни сам није могао да испрати своје емоције, није ни сам знао шта осећа, шта треба да уради, како да се понаша. Никада није ни замишљао да би било шта слично могло да се деси и није био припремљен. Он је био од оних људи који све испланирају до танчинa и држе се својих планова и који постају потпуно нефункционални када се њихови планови изјалове и када се нађу у непредвиђеној ситуацији.

            Милошев љубавник, Душан, брже је реаговао, он одмах устаде и навуче на себе некакав шорц. Он није одмах схватио ко се налази у његовом стану, али видевши Ребеку уплакану и Милоша потпуно укоченог од страха, он одмах повеза ствари и чак се једва приметно насмеши.

            Он начини пар корака у намери да приђе Ребеки и да је смести на кревет, али она се, кад га виде да се приближава, измакну. Милош се за то време обуче и стаде поред стола за масажу не знајући шта сада да ради и шта да каже. Некако је све било јасно и све што би рекао било би сувишно.

            Нашавши се између две ватре, а опет будући најприбранији, Душан преузе иницијативу и покуша да отпочне било какав разговор.

            „Госпођо...“, крену он неспретно не знајући шта би конкретно могао да каже. „Ово можда сад изгледа...“

            „Престани. Само престани.“, рече Ребека кроз јецаје. „Реци ми једно. Да ли си знао да ја постојим или ти ово ђубре није то рекло?“

            „Рекао ми је наравно.“, одговори Душан прилично смирено. На њега ова сцена није много утицала, те се он није осећао нимало забринуто.

            „Како то мислиш... наравно да ми је рекао. Шта, ти не спаваш са онима који немају жену...“, застаде Ребека да смисли коју реч да употреби, да би на крају додала кратко: „Курво.“

            „Нема потребе да се вређамо, госпођо.“, рече Душан и чак се насмеја.

            Његов смех посебно засмета Ребеки. „А ти мене ниси увредио тако што си спавао с мојим мужем?“, Ребека застаде на тренутак и мало се замисли. А онда се и она кисело насмеши и рече: „Ја не могу да верујем шта изговарам.“

            Погледа у Милоша и додаде отровно: „Ја не могу да верујем шта ти радиш. Ко си ти уопште?“, рече, а као да из очију избаци мале стреле чији су врхови били намазани чистом мржњом. Милош се трзну као да су га оне стварно и погодиле и он у грудима осети истински бол. И даље је био збуњен, али сада сва озбиљност која из ове сцене проистиче и све последице које су се наметале ударише га попут снажног цунамија и он заиста и осети како као да нема ваздуха и као да се дави.

            „Ребека....“, изговори он, а изгледало је као да цвили. И иначе је Милош током читаве сцене изгледао јадно и сићушно, он, који када би ушао у просторију људи би имали утисак да им одузима кисеоник и простор.

            „Ја не могу да те слушам. Ево ти ове твоје курве па нека те она слуша.“, рече Ребека, достојанствено обриса сузе, окрену се и крену да изађе из стана.

            Тек тада Милош одреагова, скочи за њом и ухвати је за лакат. „Чекај, немој још да идеш.“

            Ребека га погледа пакосно и поносно и каза: „Ако ме не пустиш одмах, вриснућу тако да ће ме цела зграда чути.“ Она ово изговори необично равно и стабилним гласом као да се ништа није догодило.

            „Ребека, молим те, остани, саслушај ме и ако и онда одлучиш да идеш – иди, нећу те спречавати.“, рече Милош понизно и она примети како му очи посташе влажне. Никада није видела свог мужа да плаче, нити је могла то уопште да замисли.

            У њој су се превирала осећања и није знала шта да ради. Желела је да је све умислила и желела је да јој он докаже да није у праву, али, с друге стране, није било више шта да се каже, очи је не лажу и свесна је онога што је видела. Ипак, одлучи да ништа не губи ако му допусти да се брани. У крајњем случају, желела је да зна зашто је ово урадио. А, опет, боље је да све рашчисте овде, у овом стану, него код куће.

            „Добро. То ништа неће променити, али саслушаћу шта имаш да кажеш.“ Онда се окрену ка Душану који је потпуно неприметан и даље стајао на истом месту као малопре и викну: „И искључи ову проклету музику!“

            Она тако гласно викну да се Душан трзну, те брже-боље отрча и искључи музику.

            Непријатна тишина прекри стан.

            „Дођите овде.“, рече Душан и показа им руком да уђу у дневну собу. Соба је била мала, али врло укусно уређена, са доста ствари које су, било је очито, потекле из Индије.

            Ребека и Милош уђоше и седоше на један од два троседа. Душан седе на фотељу и стаде да их посматра врло радознало, као да прати сапуницу, као да је само неми посматрач и као да није никако повезан са овим што се дешава.

            Милош покуша да пребаци своју руку преко Ребеке, али она је одгурну и рече као са гнушањем: „Не пипај ме. И седи на други кревет. Нећу да си ми близу.“

            МИлош је знао да нема смисла препирати се око тога, те се само немо повинова наредби и снужден се одвуче до другог кревета.

            „Говори.“, издаде Ребека још једну наредбу и од чврстине и одлучности у њеном гласу као да се згусну ваздух и напетост порасте још више.

            „Ребека... ово...“, и он погледа у Душана као да жели да покаже да је овај безвредан; његов поглед био је пун ниподаштавања и, чак, презира. Међутим, на Душана то није посебно утицало, он их је посматрао чак са дозом подсмеха. „Он је... он је само глупава грешка и... забава, ти знаш да си ти та коју волим и...“

            „Зашто мушкарац? Зашто ниси нашао љубавницу... него си нашао љубавника.... не разумем. Шта си ти? Педер?“, рече Ребека гледајући у њега са гађењем.

            Милош тек сада осети прави стид и погну главу. „Не знам зашто. Стварно не знам. Мислим да то уопште и није битно.“

            Ребека се поново насмеја кисело и, чак, заједљиво, те му одговори: „Наравно да је битно. Било би ми небројено пута лакше да сам те затекла са неком младом девојчуром, тада бих бар помислила да имаш кризу средњих година и да само желиш да покажеш своју сексуалну моћ. Овако, ништа не разумем. Откуд мушкарац и... Ја... не могу.“, рече она и одједном из њеног гласа нестаде све храбрости и она крену да плаче и да тихо јеца. Опет неко време нико није проговарао. Милош није знао шта да изговори, а да не звучи као клише, знао је да свој поступак никако није могао да оправда.

            Ребека се тада смири и погледа Милоша право у очи. Он је до тог тренутка све време у њу гледао чекајући да се умири, па да види како ће даље реаговати. Сада, од снаге коју затече у њеном погледу, он се чак уплаши и скрену поглед уперивши га ка поду.

            „Ребека, ја те волим. Стварно. Ово је само сексуално.“, рекао је он.

            „Знам да ме волиш. Да није тако, не би ти сад било криво. Проблем је у томе што си ме повредио и увредио као жену. Волиш ме, али преваривши ме показао си да ме не поштујеш.“

            „Не, то није тачно. Кажем ти, ово је само сексуално. Почело је од масаже и онда је Душан почео тако да причао о сексу и... не знам.“

            „У Милошеву одбрану, ја јесам наваљивао, од самог почетка ми се свидео.“; додао је Душан не скидајући смешак са усана.

            „Ти ћути. Болеснику.“, рекла је Ребека.

            „Охо, видим да је неко затуцан.“, рече Душан накренувши главу на једну страну и зналачки се осмехујући.

            „Како је могуће да ти је ово толико забавно? Како је могуће да се нимало ниси потресао?“, упита Ребека.

            „Зато што ово на мене никако не утиче. Ваш брак може да се распадне, али за то нисам ја крив. Добро, можда једним врло малим делом, зато што сам неодољив. Али, драга, највећи кривац за све ово си ти.“, рече Душан и климну главом неколико пута као да жели да је коначно увери у своју причу.

            Ребеку његово излагање наљути. „Како ја могу да будем крива за то што ме је муж варао са тобом? Лупеташ, идиоте.“

            „Хајде, ти, ћути.“, рече Милош врло озбиљног израза лица, погледавши у Душана као да му прети. Али овај се не даде збунити.

            „Ти мислиш да се ја тебе плашим и тог твог претећег погледа?“, и ту се Душан искрено насмеја. „Слушај, слаткишу, не би веровао какве грдосије долазе овде код мене и за мало секса свашта би учиниле за мене. А нећемо да на том лепом лицу буде модрица, зар не? Не, Милоше, она мора да зна да је она крива. Као и све остале жене мушкараца који су долазили овде.“, рече Душан.

            „Па ти си стварно курва. Колико их ти имаш, будало?“, рече Ребека гледајући у њега са гађењем.

            „Шта мислиш зашто ја увек имам осмех на лицу? Секс. И то добар.“, рече он и искези се. Сенка некаквог наговештаја злобе појави му се на лицу. „А знаш ли зашто су на твом лицу изражене боре, посебно те на челу, које су настале од мрштења? Опет секс. Али лош. Знаш, твој муж се често жалио како је секс са тобом... па, рецимо, досадан. Благо речено.“, рече Милош и направи некакву ироничну, тужну експресију на лицу.

            Ребека се пренерази, неко време гледајући у ДУшана као да јој је одао тајну живота, а онда потпуно збуњена и понижена погледа у Милоша чије се лице скамени. Његово лице одавало је тешку тугу која му је притискала срце и он није умео ништа да каже у своју одбрану, био је потпуно изгубљен, неприпремљен није умео ништа да уради.

            „Секс са мном је досадан, Милоше?“, рекла је Ребека погледавши са извесном дозом неверице. Треба додати да је Ребека била потпуно пренеражена, у шоку, и њене реакције су биле помало и неуобичајене. Ретко која жена би остала толико дуго у овој просторији, нити би дозволила себи да слуша овакве бесмислене оптужбе. „И ти ниси могао то да кажеш, да предложиш нешто, него си одмах нашао нешто са стране?“

            „Али, ја јесам предлагао и покушавао, али ти... ти си то увек обављала само као дужност, имао сам утисак да не уживаш.“, једва превали Милош преко усана.

            „Па, тако ни он није уживао... међутим, са мном је било другачије. Ја сам уживао у њему и он је уживао у мени. Схваташ сада, зар не? Ти си за све крива.“, закључи Душан.

            „Умукните обојица! Идиоти!“, врисну Ребека којој је свега било доста. „Ја не верујем, Милоше, да ти кривицу сваљујеш на мене! Није ти ваљао секс? Па, потруди се да нешто урадиш по том питању! Када си ме последњи пут извео на вечеру? Ха? Када си учинио нешто да се ја осећам лепо? Када си последњи пут покушао да ме освојиш? То што сам се удала за тебе, не значи да треба да престанеш да ме освајаш! Да би се један брак сачувао, супружници треба да се труде једно око другог и да стално освајају и заводе једно друго. Не, ти си одмах дошао код ове јефтине фуфе и одлучио да ме превариш!“, рече она потпуно ван себе.

            „Ниси ни ти мене заводила, Ребека.“, рече Милош једва чујно као да се плашио како ће Ребека реаговати на његове речи, па и на сам његов глас.

            „Али, постоји једна битна разлика, Милоше. ЈА ТЕБЕ НИСАМ ПРЕВАРИЛА!“, дрекну, окрену се и крену да изађе из стана.

            Милош тада схвати да мора за њом, да мора да је заустави и да мора да да све од себе да извуче ситуацију.

            Он устаде са кревета и крену за својом женом. На вратима собе се окрену, погледа бесно у  Душана и рече: „Не могу да верујем да ниси закључао врата, будало. Платићеш за све погане речи које си изговорио.“, рече и излете напоље.

            Душан се насмеја из дубине душе из које довуче и злобу која му прекри лице. „О, видећемо ко ће да плати.“, каза, устаде са фотеље, оде у собу за масажу, сетивши се нечега. Са једне полице која је гледала на сто за масажу, он извуче малу камеру и крену да премотава филм. Експлицитне сцене њега и Милоша појавише се на маленом екрану. „Увек су тако наивни.“, рече, искључи камеру и исцери се још једанпут.

***

            Те исте вечери Силвија је позвала Вука у свој стан. Била је све припремила за једно романтично вече. Знала је да Вук воли поезију, решила је да га обрадује тако што ће му читати песме његовог омиљеног песника, Владислава Петковића Диса. Такође, спремила је једно од његових омиљених јела – лазање – и припремила његово омиљено пиће – виски. Одлучила је да мало освежи њихову везу и подсети га зашто се забавља са њом. Већ дуже време Силвија је имала тај осећај да ће је Вук напустити. Није то могла да дозволи, јер се превише везала за њега и волела га је искрено као што није ниједног дечка до тада. Волела је чак и његове „тамне“ тренутке – тренутке када је без икаквог разлога бивао очајан, депресиван, удаљен. Тада је умео да буде несносан, све му је сметало, у њему би бујала нервоза, некакво незадовољство свиме што постоји. Волео је да каже да осећа светски бол. Западао би у дубок дефетизам и у таквим тренуцима нико није могао ништа да уради да би му помогао. Силвији је дуго требало да схвати да је једини начин да га извуче из такве једне ситуације, то да му утиче на его. Тада би га онда она хвалила на најразличитије начине и тек тада би му било боље, толико да се бар с њим могло причати.

            У последње време је приметила да га све више обузимају такви тренуци и бринула се. Сматрала је да то утиче врло лоше на његово здравље и да један тако млад човек не сме да буде толико очајан без икаквог конкретног разлога. Стога је чинила све што је у њеној моћи да му живот чини срећним. Није ни слутила тада да је управо то разлог због кога је он престао да се занима за њу. Вук није волео никакав притисак и уколико би у вези приметио да га девојка притиска и да је посесивна, напуштао би је. Са Силвијом је још увек само зато што тренутно не жели да буде усамљен.

            Међутим, Силвија то није знала и желела је да му угоди на разне начине. Некој другој девојци би Вукова тама досадила одавно, али њу је на неки чудесан начин привлачила.

            Он би требало да стигне у сваком тренутку и Силвија је осећала трему. На поду је наместила мали сто који је имала и ставила је лазање и виски на њега. Прикладније би вероватно било вино, али Вук га је мрзео, а она га није пила зато што га он није волео. Пристала је да воли виски, иако је увек говорила како то никада неће пити. На почетку везе су увек овако заједно јели, у последње време овако нешто нису практиковали. Силвија је морала да призна да им је веза зашла у монотонију и желела је да уради све како би то окончала.

            Зазвонило је звоно. Силвија је усхићена отрчала до врата и отворила их. Оно што је видела дубоко је растужи и она је унапред знала да је вече пропало. Вуков израз лица осликавао је његово „мрачно“ стање. Био је благо намрштен, усана стегнутих, надменог и дрвеног израза лица. Силвија је увек његово лице тада упоређивала са лицем неког безосећајног мучитеља. Изгледао је као да је управо изгубио све на свету и као да је управо сазнао да свет нестаје. Зачудило ју је што је уопште дошао до ње, никада то није радио у таквом стању. Она му показа главом да уђе унутра.

            Вук је закорачио у стан и, видевши храну на столу, свеће и чувши некакву сладуњаву музику, његово унутрашње стање се погорша. Он се само сагну да узме виски и то узе целу флашу, а чашу коју је Силвија претходно напунила нехајно гурну и просу течност по тепиху. Силвија то виде, али не одреагова. Очистиће касније.

            У дневној соби Силвија је имала предивне, огромне прозоре који су пружали диван поглед на реку и тренутно је сунце залазило те су се разне нијансе ружичасте, наранџасте и црвене боје просто разлиле по небу обојивши и њега и облаке и воду. Деловало је нестварно, као на некаквој другој планети. Вук је привукао једну столицу, сео без речи испред прозора и кренуо да испија виски. Силвија узе једну столицу за себе и постави је поред њега. То њему посебно засмета, али не рече ништа.

            „Вуче, шта је сад?“, рече Силвија и само то што постоји, што може да говори Вука изнервира до границе пуцања. Ипак, одговори јој само: „Молим те, сада само ћути.“, рече тихо и некако осорно.

            Његово стање било је зачуђујуће и тешко да је било ко осим њега могао да га разуме. Вук није могао да опише некоме ове епизоде таме које је проживљавао и он би најрадије желео да их нема. Није могао да каже ни да их нешто посебно изазива, појављивале су се и после најсрећнијих тренутака у његовом животу. Умео је тако у једном тренутку да буде врло срећан, радостан, а онда као да прође кроз некакав портал у земљу туге, очаја, дефетизма, самосажаљења, ништавности, у један црни бездан, у некакву јаму у коју, чини се, пада вечно. Није знао због чега осећа то што осећа, али знао је да то чини да се осећа безвредним, јадним, глупим и несрећним. Тај осећај звао је ТО. Јер њему је То деловало као некакав монструм који га с времена на време обузима и као да му не да да дише. Тада није умео да прича нормално, сви су му коментари били заједљиви чак иако он није хтео да такви буду. Људи блиски му су почели да примећују код њега такво понашање и у таквим тренуцима су га избегавали у широком луку. Знали су да ако тад проговори уме опасно да боцне речима и да уме опако да увреди чистом истином. Тако је многима у лице сасуо све што други мисле, али не смеју или, из пристојности, не желе да кажу. Осећао се тада као умни болесник и знао је да то можда и други мисле, али он ништа није могао да уради поводом тога. То мора да прође само и нико не може да утиче да Оно нестане. Просто оде како и дође. Најчешће би долазило ноћу, те се Вук често из очаја извлачио тако што би заспао.

            У оваквим тренуцима у главу су му долазиле најразличитије морбидне мисли и никако није могао да их отера. Замишљао је свакакве слике у мозгу и сам се тога гадио, али ништа није могао да учини.

            Сада када је видео шта је све Силвија припремила за вечерас, уместо да му то импонује, он се осети као да се она за нешто искупљује, као да овим жели да га још више привеже за себе и омрзе је због тога. Мрзео је притискање, а Силвија је врло често то радила. Вечерас је донео одлуку да то прекине. Откад је с њом, све чешће има епизоде црнила. Дефинитивно га више не чини срећним и не жели да се више замара овом везом без добрих изгледа у будућности.

            „Мислим да је време да прекинемо.“, рекао је врло тихо и сталожено, и у гласу као да му се осећало гађење, и чак, Силвија помисли, мржња.

            „Али... зашто?“, рече она и осети како, иако не жели, креће да плаче. Очекивала је она ово већ дуже време, али сада када се догодило, погоди је свом јачином и она осети како јој се бол и туга шире организмом као путем крвотока.

            „Нећу да ти се правдам, ни да објашњавам. Мислим да и сама знаш. Не видим себе са тобом више, то је све. Хоћу да ме пустиш да дишем након овога. То значи, без очајних порука, позива и глупавих јадања код моје сестре. Треба ми промена. Све ово ми је досадило.“, рече Вук и то изговори са толико хладнокрвности да се Силвија следи. Као да му никада ништа није значила, толико је његов глас био злобан и раван.

            Она није умела ништа да изговори. Знала је да овде нема расправе. Знала је да ништа што би рекла не би променило ово што је он одлучио. Само је и даље плакала. Вук је испио подоста вискија из флаше, онда је устао, видно исфрустриран.

            „Немој да плачеш. Мрзим сузе. Ништа од тога немаш.“, рекао је.

            Али, Силвија није могла против себе. Сузе су јој лиле низ лице незаустављиво и она није разумела како њему није бар мало криво што се све завршава. Зар је могуће да је толико безосећајан?

            „Престани да плачеш.“, рече Вук опет и сада је то зазвучало као наредба. Међутим, Силвија је својим тужним очима гледала у њега и није било изгледа да ће успети да угуши сузе у скорије време.

            „Бре!“, викну он и баци флашу са вискијем у зид. Ова се распрсну на хиљаду делића и стакло се разли по читавој соби. На зиду остаде флека од пића које се низ зид сливало до пода. Силвија врисну препаднута и изненађена. Вук никада није био овако агресиван. Увек је био чак помало апатичан у овим његовим тренуцима, никада агресиван, и она се јако уплаши. Искра некаквог лудила коју запази у његовим очима престрави је и она се на столици скупи, привуче ноге ка себи као да се штити.

            „Ево зашто нећу да будем с тобом! Ти си увек тако весела, па онда тужна, тако осетљива. Не осећам никакав изазов, знам да са тобом могу да радим шта хоћу! Ма, знаш шта, не морам да се објашњавам с тобом! Плачи, ради шта хоћеш, ја идем!“, викну Вук и изађе залупивши вратима.

            Силвија зајеца јаче и пусти да сва туга изађе кроз њене очи. Очи су огледало душе. Њено огледало бејаше замагљено. Она је схватила да јој се живот мења из корена. Неко кога је силно волела одлази из њеног живота. Није желела да се све оконча. Ипак, знала је да је коначно. Питала се само колико је спремна да пусти Вука да оде.

            Вук је изашао из зграде и сео у оближњи парк изнервиран као никада до тада. У том тренутку осећао је превелику дозу мржње и то не према Силвији, већ према свему живом што хода, гмиже, лети, према оном непокретном, према човеку који је седео сам на клупи преко пута његове, према бескућнику који је тромим кораком ишао улицом до парка, мрзео је сам свет и галаксије и створитеља свега тога.

            Ипак, по изразу његовог лица нико не би могао да закључи шта се дешава у његовом мозгу, каква мрачна осећања се крију унутра. Не, његово лице није одавало ништа, било је као скамењено.

            У том тренутку парком је прошла Јелица, пријатељица његове мајке. Њен стан био је у близини Силвијиног и она се тренутно враћала кући са вечере на којој је била са својим бившим мужем. Њен муж био је класичан егоиста и олош и сваког пута након сусрета са њим изнервирала би се и, просто, није јој ни било јасно зашто се и даље виђа са њим. Усамљена је, можда због тога.

            Ипак, схватила је да више не жели никад да га види, изазива превише тога лошег код ње. Одмахнула је главом као да жели сама себи да потврди да га више никада неће видети, нити позвати.

            У том тренутку подиже главу и на клупи угледа Вука. Вук је био обасјан једном светиљком у парку и он јој у том тренутку би толико леп да Јелица просто застаде и изгуби дах. Није знала шта он ту ради, ипак, видевши да је због нечега тужан, претпостави да се посвађао са својом девојком за коју је знала да живи ту близу. Одлучила је да му приђе и да покуша да га развесели.

            Она му се приближи заносним кораком и стаде тачно испред њега мало му заклањајући светло. Он се тада трже и прво угледа лепе, неговане ноге испред себе, затим подиже поглед и виде Јелицу. То га прену из размишљања и он се помало збуни.

            Но, Јелица се осмехну широко и рече: „Вуче! Баш ми је драго што те видим!“

            И не питавши га ништа, седе поред њега. Он осети њену ногу како додирује његове и од толике нагле блискости се намршти.

            „Зашто се мрштиш и ружиш то лепо лице?“, рече Јелица весело.

            „Нисам баш за разговор, знате. Раскинуо сам са девојком.“, каза он.

            „Да ли је могуће да ми и даље персираш? Па, стварно, Вуче, ваљало би већ једном да престанеш с тим. И зашто си сад тако нерасположен? Зашто сте раскинули?“, рече Јелица брзином светлости.

            Вуку се заврте у глави од оволиких питања. Она као да га није чула. Управо јој је рекао да није за разговор, а она наставља да прича са њим. Јелица је често долазила код њих у кућу, али он никада заправо није са њом проводио време и, у принципу, није је ни познавао. Ипак, увек када је била код Мишића у посети, била је врло сталожена и мирна. Ово се није укалапало у профил какав је о њој створио Вук.

            „Ја не бих о томе сад.“

            „Ајде, бре, ако кажеш биће ти лакше. Ја добро слушам.“, рече она толико весело да је на неки начин својом ексентричношћу и неодустајањем и њему измамила мали осмех.

            „Ха! Успела сам да ти измамим осмех!“, ускликну она и искрено се обрадова, као мало дете. Таква искрена, детиња срећа запрепасти Вука, те се и она насмеја.

            „Јао, бре, Вуче, много си млад да будеш такав. Треба да будеш весео и уживаш. Ја треба да се мрштим, ја сам сама, старим и све то. И управо сам била на састанку са бившим мужем, замисли колико сам очајна. Али, опет се држим. Ја мислим да је живот леп и све то. Уосталом, ти тек треба да живиш, млад си и, ако смем да кажем, врло згодан. Да сам млађа коју годину, да нисам у таквом односу са твојом мајком и све то, не би ти овде седео сам, него бих те ја одвела....“, и она се заустави и сама изненађена својом отвореношћу.

            Вук се непрестано смешио током читавог њеног кратког монолога.

            „Па, води ме.“, рече и по први пут јој није персирао.

            „Како?“, рече она не схватајући одмах шта хоће да јој каже.

            Вук јој упути један продоран поглед и она се осети као тинејџерка, жмарци јој прођоше телом. Вук тада стави своју руку на њене бутине и Јелица се запрепасти. Погледа га не верујући да се то стварно дешава. Ипак, оно што је осетила било је итекако стварно. Скоро да је задрхтала. Кренула је да каже нешто, да се одбрани од њега, али његово лице је већ било преблизу њеног. Осетила је његов дах и прелепи мирис његовог парфема који одавно користи и који је обожавала. Схватила је колико је све ово лудо и просто недопустиво, али није имала снаге да се одупре. Вук је погледа заводнички и, као да не мари какве последице могу да проистекну из овога, он је пољуби.

            Промене нас поремете и избаце из шина. У те исте шине никада не можемо више да се вратимо. Мења се наш пут и ми морамо да му се прилагодимо. Уосталом, ко може одмах знати да иза следеће кривине не чека нетто добро? Људи се плаше промена, јер не знају шта ће им оне на самом крају донети. Управо у томе је чар.