3

// ВАН РУТЕ //

            Људи се често жале на рутину. Ипак, права истина је да је људи воле: због ње се осећају сигурно, гаје илузију да успешно управљају својим животима. Људи се често жале како им је живот постао попут монотоне вожње аутопутем, али када се деси да негде застану или, пак, скрену са пута ка неистраженим пределима, људи почињу да сумњају у себе, да се плаше и желе што пре да се врате рутини.

Те вечери Милош Мишић није спавао у својој кући, већ у оближњем хотелу. Он није могао да заспи и у соби коју је изнајмио све му је сметало: и неудобан душек, и празнина коју је осећао, и хладноћа којом је одисала, и то што је ту сам, што Ребека није с њим, просто, осећао се толико бедно, толико јадно и ништавно да није знао шта да ради са толиким набојем емоција. У таквим ситуацијама, за разлику од свог сина, Милош је често постајао агресиван. Ипак, био је толико разуман да не повреди никога око себе, али је умео да разбије понеку ствар у кући, да удари песницом у зид и слично. На неки начин је бол у уму морао да избаци физички. Сада га је толико болело у души да му се чинило да би могао да разлупа читаву собу. На овом свету постојала је само једна особа која је сада могла да му буде од помоћи, а то је био његов пријатељ, Алекса. Милош је из унутрашњег џепа своје јакне извадио свој мобилни телефон и позвао свог друга са којим се познаје још из детињства. Алекса је био потпуна супротност Милошева: док је Милош био увек озбиљан, свестан својих жеља и циљева, Алекса никада није знао шта жели да уради са својим животом и ништа није могло да га задовољи, све што би остварио деловало би превише мало.

            Алекса се одмах јавио на телефон и чувши тужан, очајан глас свог пријатеља обећа да ће се створити у хотелу за највише пола сата. Тако је и урадио. Нешто мало дуже од пола сата му је требало да стигне, али је ипак дошао и није свог пријатеља оставио на цедилу. Милош је успео да све уреди како на рецепцији Алекси не би правили проблеме и чекао је. Када је зачуо куцање на вратима готово је усхићено одскакутао до њих и отворио их. Оно што угледа било је исцерено лице његовог пријатеља који му рече: „Провалила те, а?“.

            Милош неутешно климну главом, на шта Алекса одговори једним одмахивањем. Алекса је био нижи од Милоша, али мало пунији. Имао је благо коврџаву, плаву косу која је била уредно подшишана, те се локне нису толико ни примећивале. Имао је нешто дужи нос и широка уста и чинило се, кад се насмеши, да се његов осмех пружа из недогледа у недоглед. Чинило се да му осмех увек игра на уснама, чак и када је био озбиљан. Деловао је као неко ко нема никаквих брига или, ако их и има, оне га не оптерећују много. Људима је био допадљив, али умео је да каже како људи нису допадљиви њему. За пријатеље би дао и свој живот, али само онима које процени вреднима. Према осталима се увек понашао пристојно и био је духовит, са свима се слагао, али мало коме је стварно веровао и мало кога је стварно волео. Ипак, изузетак је био Милош кога је сматрао искреним пријатељем и за кога би све учинио. Тако је и сада одмах дошао на његов позив. Алекса није имао деце, нити је имао жену, али Милош је знао да има доста девојака. Он није био човек за брак и некако су сви то знали.

            „Рекао сам ти да једном мора да се деси.“, рече Алекса док је седао у једну од фотеља. „Али, донео сам ти лек. Виски.“, и он подиже једну кесу и из ње извади флашу вискија. „Имаш ли неке чаше овде?“

            „Да, сазнала је све. У ствари...“, поче Милош, али га Алекса га прекину.

            „Не, не, заустави се. Прво да попијеш чашу-две овог мелема за ране и онда ћемо да причамо.“, рече Алекса, погледа пријатеља благонаклоно, намигну и крену у потрагу за чашама.

            Вратио се после неколико тренутака носећи две чаше за шампањац и церећи се: „Хаха, Милоше, душо, изгледа да си узео љубавни апартман, дали су нам шампањац и две чаше. Сад ће сви да мисле да сам ти ЈА љубавник, а не онај...“ Алекса се засмеја, али га Милошев утучени израз лица тргну и он се одмах уозбиљи. „Извини... ево сад ћеш да отвараш душу.“, рече, те онда брзо насу виски у чаше за шампањац и отпи мало. „Хм, бонтон је срање. Виски има потпуно исти укус пио га из чаше за виски, за шампањац, из флаше или тањира. Напомена самом себи: спалити књигу бонтона.“

            Алекса је има једну врло чудну и посве занимљиву особину. Увек је био весељак, имао је духовите примедбе, волео да се шали како на туђи, тако и на свој рачун, али је умео, у тренуцима када је то било неопходно, потпуно да се трансформише. Ако је требало о нечему озбиљно размислити, решити неки тежак проблем, помоћи некоме давањем савета, Алекса би се трансформисао у једну потпуно нову и другачију особу. Тада би се скупиле обрве и на лицу оставиле утисак озбиљности, потпуне пажње и посвећености. Он би тада добро промишљао, добро слушао, давао одличне савете и зато су га сви у његовом окружењу волели. Био је забаван, са њим никад није било досадно, али када је требало саслушати и помоћи, човек је могао потпуно да рачуна на њега.

            Управо то се и сада догодило. Наједном се поптуно изменио и усмерио сву своју пажњу ка Милошу укључивши притом сва своја чула и повећавши концентрацију, све како би што боље помогао свом пријатељу.

            Милош је знао за ту промену код Алексе и то је чекао све време. Сада када је видео да се то десило, знао је да може да почне да прича. Погледао је ка Алекси као да тражи одобрење и Алекса је потврдно климнуо главом.

            Милош прво исприча како га је Ребека те вечери пратила и како га је видела у шокантној пози са Душаном (који, идиот, није закључао врата стана, јер да јесте, он би сада спавао у кревету са својом женом). Милош каза да осећа велику кривицу и да не зна шта да ради. Исприча му како је истрчао за својом женом из Душановог стана и да му је рекла како никада више не жели да га види и како га мрзи из дна душе. Рекла му је да га не разуме и да не може никад да замисли да буде интимна са њима након што га је видела са мушкарцем. Милош каза да је она ту употребила различите облике вулгарних речи које он неће да понавља, да му је изгледало да га заиста мрзи. Он би, свакако, хтео да се врати кући, хтео би да опет све буде по старом... И ту га је Алекса прекинуо.

            „Милоше, прво и основно што ћу ти рећи јесте да више никада неће бити по старом. Сваког пута када ти нешто зајебеш, Ребека ће бити ту да те подсети на Душана. Ништа лоше што она уради неће бити толико лоше као твоја превара. А она тебе, као за инат, ако икада поново будете заједно, неће преварити, већ ће уживати у томе да те мучи тиме. Ја, искрено, мислим да се ви нећете помирити и мислим да је то најбоље решење.“

            „Не помажеш ми тако. Боље ми реци како да се вратим кући и браку.“

            „Брак је једна обична глупост. Ти знаш шта ја мислим о браку. Вежеш се за једну жену за цео живот. То просто није природно. То је нешто што је глупава црква, вера, религија или шта год наметнула људима. Моногамија.“, рече презриво. „Боље би ти било да се угледаш на мене.“

            „Алекса, брак није само жена. Ту су и деца, знаш.“

            „А, не, бркаш појмове. Брак јесте само жена. А жена и деца заједно, то је породица, то нема везе са браком.“

            „Добро, оставимо све то по страни. Битно је то да ја желим да се вратим кући и Ребеки. Шта ти мислиш да је најбоље да урадим како бих то остварио?“, рече Милош и погледа у Алексу пун очекивања.

            Алекса се дубоко замисли, уздахну и онда одговори. „Шта мислиш како би ти реаговао да си затекао Ребеку и неког типа како се цмачу?“

            Милош се замисли, те климну главом. „Видим на шта циљаш. Био бих бесан, наравно. И, у праву си, користио бих то као свог кеца у рукаву при свакој свађи.“

            „О томе ти причам. Брак је рат. Свако гледа да оствари предност, да покори супружника и да нађе своје тајно оружје. А ти си, Милоше, Ребеки управо дао једну базуку којом може да те примора на предају кад год то зажели.“

            Милош уздахну неутешно и истина га тако јако погоди да му на тренутак би лоше.

            „Не знам. Рекао сам ти већ да мислим да не треба да јој се вратиш. А ако то баш желиш, онда је најбоље да јој даш мало времена и пустиш је да се охлади и види како је без тебе. Немој да је смараш, да је зовеш сваког часа, то ће је само додатно изнервирати. Пусти да је поједе рутина и онда је једног дана изненади и, на пример, сачекај код куће. Онда реци да се кајеш, испричај неки срцепарајући говор и ето.“, рече Алекса и насмеши се саосећајно.

            Милош климну главом схвативши да је управо добио добар савет. „У праву си. Хвала, друже.“, рече Милош и спусти руку на Алексино колено желећи да изрази своју захвалност.

            „Еј, не стављај руку ту, ја имам секси ноге, можда се узбудиш.“, рече Алекса и поново се догоди промена на његовом лицу и у његовом уму. Он се врати на пређашње стање и опет поста онај стари Алекса, шаљивџија.

            Милош се насмеја и онда искрено признаде. „Хвала ти што си ми остао пријатељ и након што сам ти рекао за Душана.“

            „'Ајде, бре, то је сад модерно, а ја волим све што је модерно. Је л' знаш ти да је у Старој Грчкој било уобичајено да мушкарац, поред своје жене, има љубавнике... дакле, не љубавниЦЕ, већ љубавнике. Е, а Стара Грчка је сад опет модерна, Купидон и то...“

            „Купидон је римски бог, Алекса....“, рече Милош и насмеја се.

            „Ма све је то исто, сви су они волели оргије.“, рече Алекса и они се насмејаше онако искрено како само могу два најбоља пријатеља. Милош је осећао како му се расположење уз Алексу поправља све више из трена у трен.

            „А сад ћемо толико да се напијемо да ће особље сутра морати добро да ориба подове да би скинуло мирис ове пљескавице с луком коју сам појео малопре и коју ћу ускоро да послужим овде у соби...“, рече Алекса и Милош схвати да му је требало мало оваквог опуштања, једноставног забављања са пријатељем и, просто, одмарања и тела и ума. Он зато скину дукс који је носио, и скину тренерку. „Идемо, Алекса, боксерице парти. Као некад давно.“

            Алекса га погледа и насмеја се као да се управо присетио неке лепе успомене из прошлости. „Прошло је много година од последњег боксерице партија. Хаха, идееемо! Док се ја скидам, ти укључи телевизор, да видимо има ли шта занимљиво.“, рече Алекса и крену да се скида.

            Ујтуру, чистачица је покуцала на врата собе и нико јој није отварао, а опет, знала је да је гост унутра, јет кључ није био на рецепцији. Покуцала је још једном, али поново одговора није било. Извадила је кључ из џепа и откључала врата да провери да ли је гост добро. Када је ушла у дневну собу од призора је занемела. Смрдело је ужасно на зној, пиће и на повраћку. На поду је лежало четири-пет флаша различитог пића. Ипак, оно што ју је највише шокирало били су људи, тј. испреплетано клупко нагих људи који су лежали практично једни преко других и увијених ногу. Ту су била двојица мушкараца од којих је један морао бити гост и ту су лежале неке две младе девојке. Чистачица је добро размислила пре него што је донела одлуку да је боље да се врати касније, него да их сад буди. Брзим кораком је напустила собу и закључала врата. Док је ишла ка следећој соби схватила је да би желела да је она била једна од тих девојака на поду. Никада није доживела ништа забавно у животу, никада се није опустила и никада није учинила лудост. Онда се тргнула, решена да се врати свом послу допустила је да јој рутина убије сањарење.

***

            Вук се тог јутра, након доста времена, пробудио срећан и некако чудно весео. Погледао је поред себе и схватио да је она што је спавала поред њега те вечери већ отишла. На малом ормарићу поред кревета, видео је поруку коју му је оставила.

            Вуче... ја сам на послу.

            Молим те да одеш пре него што се вратим, морам добро да размислим о свему, пре него што опет будем спремна да те видим.

            Одавно ми није било лепо као синоћ, али мислим да се то више неће десити. Твоја мајка(ово је било прецртано) ... причаћемо о томе, али не данас, не још. Јавићу ти се кад будем спремна.

            Јелица

            Вук се насмеја искрено, од среће, од радости коју осети. Са Силвијом већ дуго није осећао радост, само некакву рутину, досаду; са Силвијом је увек био зловољан и несрећан, са Јелицом је све ново, другачије и узбудљивије.

            Још увек није у потпуности схватао величину и озбиљност онога што се синоћ десило, сада му је просто било лепо чак и само да се присећа како је Јелица била страствена. Толико је био радостан да је ту радост са неким морао да подели и то брзо, а тај неко био је његов најбољи пријатељ, Ђорђе. Погледао је на сат, видео да има довољно времена да оде до куће и да се пресвуче за факултет. Тамо ће видети Ђорђа, па ће му све испричати.

            Он брзо уста, обуче се и позва такси. Ускоро је био код куће и тамо никога није било. Кристина је била у школи, мајка и отац вероватно на послу и Вуку је то одговарало. Он се брзо обуче све време размишљајући о прошлој ноћи и не скидајући осмех с лица.

            За непуних сат времена он је већ био на факултету. Попео се брзо на први спрат и улетео у амфитеатар. Онда је застао и погледао около и видео једну руку како му маше. Ђорђе му је сачувао место. Вук долете до њега и његова срећа и веселост изненадише Ђорђа. „Шта ти је, бре!?“, рече Ђорђе и насмеја се гледајући изненађено у пријатеља.

            „Десило се нешто генијално, морам да ти испричам одмах!“, викну Вук и сви около погледаше у њих такође жељно ишчекујући да чују шта је толико „генијално“.

            Вук то примети, насмеја се (чак му и то би симпатично, док би им иначе одбрусио нешто заједљиво) и онда крену да шапуће. Тада уђе професор, баш у тренутку када је Вук причао како је раскидао са Силвијом. „Тихо.“, рече професор и ускоро се ништа чуло није, осим Вуковог шапутања које је изненада постало врло гласно.

            „Колеге горе, молим вас да ућутите.“

            Међутим, ни Вук, ни Ђорђе нису на професора обраћали пажњу, те у тренутку када је Вук Ђорђу рекао да је синоћ спавао са Јелицом, овај скочи и рече: „Шта, бре!?“

            У том тренутку обојица схватише да их сви посматрају. Ђорђе се окрену ка катедри и виде професора како их посматра љутито. „Вас двојица имате десет секунди да напустите амфитеатар. Ако то не урадите нећете имати могућност да полажете овај испит наредна три рока. Брже! Десет, девет....“

            И пре него што је професор стигао до броја три, њих двојица већ су изашли напоље смејући се неконтролисано.

            „Јао, човече, идемо на пиво да ми испричаш све лепо.“, рече Ђорђе.

            Вук климну главом и даље се смејући, осећајући се по први пут у свом животу слободно и задовољно.

            Сели су у једну пивницу и наручили две кригле пива и помфрит.

            „Не могу да верујем шта си урадио. Колико она има година? Педесет?“, рече Ђорђе.

            Вук се насмеја. „Не, има четрдесет и она је нешто најбоље што ми се догодило у кревету.“, рече Вук.

            „О, да, видим.“, прокоментариса Ђорђе. „Нисам те видео тако веселог... па одавно.“

            „Да, знам. Нисам био баш неко друштво. Али, ево, коначно сам слободан. Као да сам управо нашао пут из неке мрачне шуметине и сад могу да трчим неспутан. Ето, тако се осећам. Или, као да сам управо успео да побегнем из кавеза и сад могу да летим...“

            „Добро, добро, схватио сам. Значи, Јелица то све уме... Хм, занимљиво.“, рече Ђорђе.

            Вук се насмеја. „Не би веровао шта све уме.“

            У том тренутку Вук извади телефон из торбе коју је носио и виде да има неколико примљених порука од своје мајке. У тренутку се уплаши да његова мајка није случајно сазнала нешто, да јој Јелица није, у наступу слабости, признала све. То би било ужасно и Вук је осећао како бледи и како му срце убрзано куца док је чекао да се порука отвори.

            „Шта је било, Вуче?“, рече Ђорђе видевши како Вуково лице све више прекрива забринутост и крајњи шок.

            „Мајка ми је послала поруку да ју је мој отац преварио са неким типом.“, рече Вук равно и као да ни сам не верује у оно што изговара.

            „Типом?“, рече Ђорђе намрштивши се и мислећи да није добро чуо. „Јесам ли тако чуо?“

            „Добро си чуо, да. Морамо до моје мајке. Она је сад код куће.“, рече Вук и на брзину испи пиво, извади паре и баци их на сто плативши много више него што је требало. Ђорђе оста разуман и узе део пара, те излете за другом.

           

            ***

            Kристина Мишић је после часова кренула у хотел у којем је требало да се види са оцем који је требало да јој објасни зашто није спавао код куће и шта се заправо дешава. Волела је да прича са својим татом, његов глас ју је смиривао и волели су да разговарају о сличним стварима.

            Мајка јој није ништа рекла о разлогу због којег Милош спава у хотелу иако ју је питала када се синоћ вратила кући плачући. Вук није тада био ту, а да је био, сигурно би заједничким снагама извукли признање од Ребеке. Кристина је знала да ће јој отац све искрено рећи, ипак, радозналост јој се повећавала са сваким кораком. Знала је да су јој се родитељи посвађали и да је свађа велика, јер никада раније није Милош спавао ван куће кад би се свађали. Осећала је некакву чудну усхићеност, знала је да је ситуација озбиљна, али није мислила да ће потрајати.

            Убрзо је стигла до хотела и на рецепцији је објаснила ко је и тамо јој рекоше да их је њен отац обавестио о посети још јуче после вечере. Она климну главом, упита за број собе и упути се полако ка степеницама. Њен отац је био смештен на други спрат, те је одлучила да иде пешке, а не лифтом. Попела се и кренула ка соби 210. Покуцала је, али јој нико није отворио. Ипак, на рецепцији су јој рекли да јој је отац ту. Знала је да није отишао на посао, јер је синоћ јавио да неће доћи. Покуцала је поново, али опет није добила одговор. Покушала је да отвори врата, али она су била закључана. Застала је, не знајући шта сада да ради.

            Погледала је око себе и у дну ходника видела спремачицу. Забринула се за свог оца, јер није било уобичајено да он спава и после подне. Отрчала је до спремачице која је упитно погледа.

            „Извините, је л' можете да ми откључате собу 210? Мој отац је тамо, изгледа да још спава, не отвара ми врата...“

            Спремачица јој упути посве чудан, чак подсмешљив поглед и рече: „О,да, спава.“

            „Шта значи то?“, упита Кристина зачуђено.

            „Извини, девојчице, ништа. Могу да ти откључам врата, али мислим да не желиш да сада видиш свог оца.“

            Кристину је већ почела да нервира претерана дрскост спремачицина. „Није на теби да мислиш шта ја желим, само иди и откључај ми врата.“

            „Добро, сама си тражила.“, рече спремачица која је тек загазила у тридесете.

            Они дођоше до врата собе и спремачица полако крену прво да тражи прави кључ, а онда лагано отпоче да их откључава. Кристини се чинило да то намерно ради тако споро само да би је још више нервирала. Напослетку, чистачица откључа врата и пропусти Кристину уз речи: „Изволи, душо.“

            Кристина брзо улете у собу и угледа исти призор као чистачица јутрос. Кристина није могла да поверује у слику коју је видела испред себе. Није могла да поверује у то да је њен отац део испреплетане гомиле нагих људи у којој је препознала и његовог дугогодишњег пријатеља, Алексу.

            Да је којим случајем Вук затекао ову сцену, он би немо и у шоку изашао и никада више не би споменуо то што је видео, већ би из потаје мрзео оца и стидео га се. Међутим, Кристина је била драстично другачија, увек је имала директан приступ и често је била бучна и вољна да истера све на чистац. Такав став је заузела и сада и продрала се тако да је читав спрат одјекнуо: „Тата!“

            На звук њеног гласа Милош, Алекса и две девојке се пробудише и невољно, а чинило се и уз бол, кренуше да отварају очи. Светлост им није пријала и тек су понешто успевали да назру у соби. Милош је полако отварао очи, лагано увиђајући шта се са њим дешава и присећајући се где се налази. Када је коначно успео да потпуно отвори очи и пред собом има чисту слику, он се осврну око себе. Наједном му се такав бол прошири главом. Он склопи очи, да би их наредног тренутка отворио и коначно схватио да је наг и да око њега леже две девојке и Алекса. У тренутку га обузе такав стид да он панично крену да тражи некакву одећу по соби у првом тренутку и не приметивши своју ћерку како стоји и посматра цео призор. Он брзо устаде окрећући главу не би ли нашао неки комад одеће и у том тренутку он угледа Кристину испред себе која га је гледала потпуно запрепашћена.

            „Кики...“, успе он да изусти једва. Осећао се чак лошије и бедније него када га је жена видела са Душаном.

            „Шта је ово?“, рекла је Кристина која је и поред своје запрепашћености успевала да задржи дозу разума.

            „Кики, молим те, изађи док се не обучем и онда ћемо причати.“, рече Милош потпуно постиђен.

            Две девојке и Алекса су нешто причали кад је Милош пришао Алекси и рекао: „Шта си ми урадио?!“, викну.

            „Теби ништа, хвала Богу, али ове две лепотице су задовољне...“, рече Алекса и намигну им на шта се оне насмејаше.

            „Вас две, облачите се и излазите!“; нареди Милош.

            Оне га погледаше као да не разумеју шта им говори.

            „Шта ме гледате!? Напоље!“, викну он.

            Оне се уплашише његовог дубоког гласа и намрштеног израза лице и брже-боље покупише ствари, обукоше се и изађоше из собе.

            „Зашто ми ово радиш, Алекса!? С тобом је опасно дружити се.“

            „То говориш зато што те је ћерка ухватила на гомили. Да није, сад би ми се захваљивао.“, одговори Алекса.

            „Тако је. Ти си крив што ће сада моја ћерка да има ужасно мишљење о мени.“

            „О, не, ја сам крив само за синоћну добру забаву. Ти си крив што си заборавио да треба да се састанеш са ћерком овде.“

            Милош крену нешто да заусти, али не рече ништа, јер је увидео да је Алекса потпуно у праву. Уместо тога, он устаде и оде до спаваће собе у апартману да се обуче. Исту радњу понови и његов пријатељ. Када се обукао, Милош рече Кристини да уђе и да седне на једну од фотеља. Она га послуша све време га гледајући љутито и увређено.

            „Имам много тога да ти испричам..“, поче Милош.

***

            Вук и Ђорђе улетеше у стан породице Мишић и затекоше Ребеку како седи на кревету у дневној соби и плаче. Вук одмах седе поред ње и загрли је. Ако је његова мајка патила, и Вук би осећао подједнако јаку тугу и био би врло несрећан. Управо то се дешавало и сада. Ђорђе седе на једну од две фотеље које су стајале са стране.

            „Мама, причај.“

            „Не знам како сам успела да издржим да цео дан радим. Нисам ока склопила синоћ, јер нисам ни на секунд успела да из главе избришем слику оног дечка како лежи на твом оцу.“, рече Ребека.

            Вук није могао да верује шта чује. Његов отац, колико год га Вук понекад мрзео, био је човек који је поштовао правила, строг, неко ко је у животу све радио онако како треба и просто уз његову личност није ишла превара. И још са мушкарцем.

            „Ја не разумем. Шта је он, геј?“

            Ребека зајеца. „То сам га и ја питала, он каже да је хтео промену.“

            Тада Ребека преприча читаву причу, све по реду како се десило. Ђорђе је био потпуно запрепашћен оним што је чуо, али се некакав малени осмејак појавио на његовом лицу. Он дубоко уздахну и Ребека која је досад главу држала погнутом, наједном се трже и тек тада га примети. Она као опарена скочи са кревета и каза: „Вуче, зашто ми ниси рекао да је Ђорђе ту? Никад не бих ово испричала пред њим!“, викну она.

            „Мама, ја бих му свеједно испричао. Све што знам ја, зна и он.“

            „Али, ово нису ствари које други људи треба да знају. Па чак ни најбољи пријатељи.“

            „Да ли си ти рекла Јелици?“

            „Јесам, али...“

            „Не, мама, просто ми све говоримо један другом и то је то. Није битно што Ђорђе зна, веруј ми да неће никоме причати.“

            „Сигурна сам да не говорите баш све један другом.“, рече Ребека и погледа у Ђорђа као да зна неку његову тајну.

            „Нећемо о томе, мама. Шта ћеш ти сада да радиш?“, рече Вук.

            „Не знам. Тренутно не желим више никад да га видим.“

            „Ни ја.“, потврди Вук.

            „А, не, Вуче, он ти је отац и ово не сме да промени твој однос према њему.“

            „Као да смо ми имали неки однос.“, рече Вук саркастично.

            „Свеједно, не желим да се он додатно поквари.“, каза Ребека и помилова га по образу и погледа нежно на шта он није могао да одоли, те климну главом.

            „Вуче, донеси ми чашу воде, молим те.“, додаде Ребека.

            Вук одмах устаде и отрча до кухиње. Истог тренутка кад је Вук изашао из собе Ребека погледа у Ђорђа претећи и брзо каза шапућући: „Да ниси ни писнуо о ономе. Вук никад не сме да сазна за нас.“

            Ђорђе јој само намигну. Тада у собу уђе Вук са чашом воде коју даде мајци.

            „Вуче...“, јави се Ђорђе, а Ребека се загрцну и погледа га претећи. „Знам да није тренутак, али могу ли нешто да те замолим?“

            „Кажи, наравно.“, рече Вук.

            „Је л' бих могао пар дана да ноћим код тебе, јер код мене у кући је хаос, знаш да живим само са оцем, а он је почео да пије константно и стално долази пијан...“, рече Ђорђе.

            „Чак и да је све најнормалније код тебе, могао би да будеш код мене пар дана. Опуштено, само пренеси нешто ствари.“, рече Вук.

            „Хвала ти, друг си.“, рече Ђорђе и насмеши се.

            „Вуче, чуди ме што ме Милош не зове.“, рече Ребека и погледа забринуто у Вука.

            „Зашто га призиваш? Сама си рекла да не желиш да га видиш, ни чујеш.“, одговори Вук.

            „Тачно, али очекивала сам да ме зове нон-стоп.“

            „Пусти, боље, не досађује ти. Ја не могу да верујем шта је он урадио. И како ја да га поштујем после свега тога?“, каза Вук огорчено.

            Ребека није рекла ништа, само дубоко уздахну.

            Вук је загрли још јаче, а Ђорђе се на фотељи насмеши.

***

            Јелица се већ годинама није осећала толико срећно, у огледалу је себи деловала привлачно, изгледала млађе, осећала се као да влада светом. Толико јој је значила само једна ноћ са Вуком. Ипак, знала је да се та ноћ не сме поновити, ако жели да икад више погледа своју пријатељицу у очи. Ову једну ноћ могла је да посматра као грешку и да се тиме правда, иако је знала да нигде није погрешила. Све што се синоћ десило било је савршено.

            Никада у свом животу није толико уживала. Већ дуго није имала мушкарца поред себе, а иза себе има пропали брак и мужа који је пио и тукао је и од кога је пре нешто више од осам година побегла и дошла у овај град. Тада је упознала Ребеку која јој је помогла да добије посао на факултету. Од тада су најбоље пријатељице. Због тога није могла Ребеку толико да повреди тако што ће бити са њеним сином.

            Ипак, није могла да порекне како се дивно осећала синоћ и како се та дивота пренела на цео данашњи дан. Била је истински задовољна и срећна и није могла да тражи више било шта. Знала је да ако се то са Вуком понови још једанпут, она после неће моћи без њега. Тако да је боље да то прекине одмах.

            Сада је требало да се истушира и пресвуче и да оде до своје најбоље пријатељице да је теши. Јелици је и даље било невероватно то што јој је Ребека испричала о Милошевом неверству. Није могла да замисли ту сцену коју је Ребека описала, Милош није деловао као човек способан за тако нешто.

            Свукла је своју одећу и кренула ка купатилу осећајући се младолико. Ушла је под туш и пустила воду. Док се туширала схватила је да све време мисли на Вука и да већ не може без њега и то је престрави. Потпуно је скренула са пута.

             

            Проблем са рутином је што једном кад се изгуби, врло ју је тешко повратити. Ниједан човек не може дуго да издржи да води превише турбулентан живот, који, попут бесног коња, не може да заузда. Међутим, једном кад кренеш ван зацртане руте, врло је тешко поново пронаћи стари пут.