Људима је врло лако да посрну. Врло лако се претворе у чудовишта спремна на све, чудовишта која не размишљају о томе шта чине другима и која се брину само о сопственој добробити. Али, кад се из тих стања лудила пробуде, људи треба да докажу да у њима ипак има и нечег више од тих импулсивних чудовишта. Неки то никад не успеју, већ тону све дубље. Једном кад се оде предалеко, нестане правог пута и срећни су они који успеју поново да га нађу.
„Неее!“, викнуо је Вук гласно и почео бесно и махнито да се помера у кревету покушавајући да се ослободи, али безуспешно. Јелица је лежала поред њега, гледала у плафон преплашено, као да је сва срећа напустила њено тело. Изгледала је потпуно беспомоћна, није се померала, нити давала икакве знаке живота, врло добро је знала да ће изгубити најбољу пријатељицу ако ова угледа њу и Вука заједно у кревету. Ако њен бивши муж Јован покаже слике ње и Вука, Јелица више никада неће проговорити са Ребеком, а Вук ће вероватно имати великих проблема са мајком.
Вук се мало смирио и покушао је да ослушне шта се дешава иза врата, у дневној соби стана, али ништа није успео да чује. Био је бесан и врло изнервиран што је тако беспомоћан. Вук је увек волео да има контролу над свим, а сада ништа није могао да учини да спречи катастрофу и та чињеница га је толико потресла да му је начелу искочила вена од љутње и беса који се у њему накупио. Најрадије би сада експлодирао и избацио сав јед на људе. Био је у једном од својих критичних стања и био је тога свестан, али опет није ништа могао да учини. Погледао је око себе да види да ли у близини може да нађе било шта корисно да се ослободи. Ипак, толико чврсто је био везан за кревет да није могао никако да се помери. А са сваким малим покретом као да му се конопац урезивао у месо и само је себи чинио горе. Све и да је могао мало да се помери, у соби није видео ништа оштро што би му помогло да пресече конопац. Погледао је у Јелицу која је и даље била одсутна, већ замишљајући како ће изгледати сусрет с Ребеком и како да јој се оправда, шта да каже и како да поступи. Вука и је њена неспособност додатно изнервирала и осећао се тако беспомоћно да му је дошло да плаче. Мрзео је када је у замци, када га уцењују, тада не би могао да контролише свој бес и био би толико љут и пун мржње да му се плакало.
Одједном се зачуо тихи Ребекин врисак. Тихи усклик непријатно изненађене Ребеке је, ипак, био толико гласан да допре до ушију двоје свезаних љубавника. Јелица се потпуно пренерази и крену да неконтролисано помера главу лево-десно у паници. Вук се сада потпуно умири, а сенка страха пређе му преко лица. Хиљаде мисли му је сада пролазило главом, али ниједна није нудила никакво решење за ову ситуацију, никакво објашњење које би могао да понуди својој мајци. Исто тако, он није ни знао какве је све слике и снимке Јован показао његовој мајци, колико су они били експлицитни и шта је све тај пијани болесник успео да услика. Није знао како да се постави, нити шта да очекује од своје мајке. Лежао је тако поред Ребеке и ишчекивао казну. Осећао је кривицу, сву њену тежину и груди су га болеле од туге која се већ скупљала у њему. Видео је у мислима своју мајку како плаче, како разочарано одмахује главом у неверици. Видео је и Јована како је убеђује у чињенице и даје јој још доказа и пуни јој главу мржњом. Вук се осетио као свој отац и та мисао га додатно разбесне и он је осећао да је црвен у образима и осећао је да ће пући уколико се агонија ускоро не заврши. Глава га је болела, чинило му се да на раменима носи цео свет туге и беса и разочараности. Само је желео да види своју мајку, да покуша све да јој објасни, он није могао да поднесе да она буде љута на њега, није могао да издржи да не говори с њом. То би га потпуно уништило.
У једном тренутку зачуше се кораци испред врата и она се убрзо и отворише. Ребека је крочила у собу несигурно као да се плаши онога што ће затећи. Видевши их свезане, она се на тренутак збуни, али брзо поврати прибраност и достојанство на лицу. Чак и за саму Ребеку било је чудно што није почела да плаче, али некако је осећала као да више суза нема, као да њено тело на даље неће производити сузе. У оваквим непријатним ситуацијама она је обично била најслабија, прва би се сломила и ридала би пред свима без икаквог срама. Сада је чак осећала као да Јелица и њен син нису ни достојни да она плаче за њима. Имала је на лицу израз особе згађене оним што види, оним што је сазнала и управо тај израз лица пренерази и запрепасти Вука и Јелицу и највише их заболе. Било би им много лакше да је Ребека плакала, то су очекивали и то би схватили, али то што их је ова презриво гледала, као да им поручује како су је најтеже издали, то их највише повређивало и бол је био неиздржив.
Неколико тренутака нико није проговарао. Јован је стајао иза Ребеке и церио се задовољан што је успео својој бившој жени и њеном љубавнику да уништи живот. Био је задовољан што је његова замисао текла по плану и био је нестрпљив да види како ће се ситуација даље одвијати. Размишљао је да он покрене разговор уколико се убрзо нешто не деси.
Ребека погледа по соби, а на лицу јој се оцрта истински бол и некаква тешка туга. Она у углу, поред ормана угледа једну столицу, оде до ње, привуче је до врата и седе прекрстивши ноге, а руке сместивши на њих. Деловала је превише сталожено, а у исто време и врло слабашно, као да би се могла распасти на додир, како да би је најобичнији поветарац могао развејати.
Затим је подигла главу и погледала их поново врло озбиљно као што мајка гледа децу која су урадила нешто лоше и размишља како да их најбоље и најефектније прекори. Деловало је као да тражи речи и нико од присутних није смео да је прекине. У свој својој разочараности и тузи имала је некакав ауторитет над присутнима, чак је и Јован престао да се цери и намрштио се.
„Вас двоје сам, поред Кристине, највише у свом животу волела. И волим вас и даље.“, рекла је Ребека и њене речи тако снажно пресекоше тишину да се Јелица и Вук стресоше и обоје су осећали као да ће им срце пући од набоја емоција. Није могла горе да започне реченицу по њих двоје, њена изјава љубави ударила их је снажно и Вук скоро дословце није могао да дише. Своју мајку је волео више од свега и кад год је она била повређена и он је осећао сву њену тугу. Тако је било и сада, мислио је да ће умрети. „Уопште не знам шта да мислим. У последње време око мене се сви понашају као животиње, као зависници од секса, нико не може да се контролише и више нико ништа не осећа, нико више не мари како се други око њега осећају, све је то саможиво.“, Ребека је тако причала као да изговара свој опроштајни говор, изгледало је да користи последње атоме снаге како би причала, а опет успевала је у свом гласу да задржи достојанство и ауторитет. Све време је гледала негде испред себе, у под, повремено усмеривши поглед на Ребеку и Вука.
„Прво је то урадио Милош, мој муж са којим сам мислила да имам однос какав једна жена само пожелети може. Испало је да сам била досадна у кревету и да је њему требала некаква забава и неки изазов за лепши живот. Није му било доста оно што је имао са мном. Увек ме је одушевљавала, али у исто време и застрашивала неутољива жеђ људи. Сви увек хоће још, сви траже нешто више, сви желе авантуру, нико не уме да цени оно што има. Ја све разумем, ја нисам неко ко има старомодан поглед на живот, ја знам у каквом времену живимо, знам да је све брзо, да сви све желе на брзину, да постајемо све безосећајнији, а стварно нема потребе за тим. Ваљда се људи воде некаквом сулудом идејом да је боље да не осећају ништа, него да се предају и буду повређени. Никад то нећу схватити. Управо је у томе чар, да кроз своје грешке и сузе стигнеш до среће. То је живот. Тиме што се тога одричемо, одричемо и се живота, а и његовог најлепшег дела – љубави.“
„Ево, сад сте вас двоје направили од мене једну јако разочарану особу. Мислила сам да сте вас двоје једини који ме неће изневерити, све су моје наде биле положене у вас. Није толико ни страшно то што сте урадили. Могу да разумем да се десило, да сте привукли једно друго из било ког разлога. Оно што ме чини врло тужном је то што сте тако лако то урадили, као да је не постојим. Не кажем да нисте помишљали на то како ћу се ја осећати ако сазнам, али чак иако сте знали, ви сте свеједно били заједно и то тако лако. Ваљда човек увек мисли да неће бити ухваћен, али судбина га увек надмудри. Тако и Милош. Знам ја да се он кајао хиљаду пута, али се исто тако хиљаду пута и враћао оном човеку. Не знам, стварно не знам како да се осећам и шта више да вам кажем. У овом тренутку ја немам ни вољу за животом. Сви које волим су ме разочарали и то је нешто најстрашније што човеку може да се деси.“, онда је прекинула да прича и уздахнула је дубоко као да је за све време овог говора заборавила да дише. Онда је свог сина и своју пријатељицу прострелила једним тужним, али у исто време и осуђујућим, погледом. „Шта имате ви да кажете?“
Вук и Јелица су били скамењени од туге. Видели су најдражу им особу потпуно скрхану и знали су да су они за то криви. Јелица је плакала, а Вук је осећао као да му свака ћелија у телу лагано одумире.
Кроз плач Јелица је успела само да изговори: „Извинии...“, а онда је кренула да јеца, имала је осећај да се потпуно распада, да јој кожа пуца по шавовима.
„Сад извини, а било ти је лепо док си овде са овим...“, поче Јован.
„Не буди прост, Јоване, они су већ одрадили прост део.“, рече Ребека. Она се насмеја некаквим тужним осмехом. „Јасно ми је да се сада и ви ломите изнутра и баш због тога се питам зашто сте онда ишта и започињали. Не знам... покушавам да схватим шта је то у људима што их тера да се понашају као звери. Не разумем, стварно не разумем.“, рече Ребека и једна мала суза склизну јој низ образ.
Вук ништа није могао да каже. Он је знао да ништа што изговори неће поправити ситуацију, те је одабрао да ћути. Гледао је како се његова мајка пати и ништа није могао да учини.
Ребека их погледа још једном и тада као да се сети нечега. „Јоване, одвежи их. Што си их уопште и везивао?“
„Али, онда ће побећи...“, поче Јован.
„Па, шта и да побегну. И њихова савест ће бежати с њима. Одвежи их.“, рече Ребека не повисивши тон, а опет зазвуча као да издаје наређење.
Јован изађе на тренутак из собе, да би се убрзо вратио с кухињским ножем у рукама и он на брзину пресече канап и ослободи их. Али, ни Вук ни Јелица се не померише. Они су и даље лежали на кревету, Јелица се само придиже и привуче ноге к себи, погну главу и крену да плаче.
Вук није знао шта да ради сада када је слободан. Погледао је кришом своју мајку и нови талас туге га преплави.
Ребека је још једном неутешно уздахнула. И даље је гледала у под с изразом човека који је управо све у животу изгубио.
„Ја ћу сада да одем кући. Молим вас да не идете за мном и да не причате са мном неко време. Молим вас. Треба ми одмор. Од свега.“, рекла је Ребека, једва се придигавши са столице и одмах након тога је изашла из собе.
Ни Вук, ни Јелица нису ни помишљали да прекрше Ребекину молбу, па су само остали да седе на кревету погнутих глава. Убрзо се зачуло како су се врата стана затворила, али су и даље сви остали непомични.
Наједном, Јован поче громогласно да се смеје. „Ето, сад знате како се ја осећам сваког дана! Ха-ха-ха! Коначно, Јелице, коначно!“, рече и напусти собу.
Вук се тада сети да му је Алекса, пријатељ његовог оца, једном рекао да га може позвати кад год буде имао неки проблем за који не може да каже пријатељима и родитељима. А Вук је сада у глави разматрао једну сулуду идеју. Он пронађе у свом џепу мобилни телефон који му Јован не беше узео и оде у купатило у које се ишло из спаваће собе. Он пронађе у именику Алексин број и позва га. Алекса се убрзо и јави на телефон.
„Вуче?“, рече изненађено и са искреном радошћу у гласу. „Откуд ти?“
„Алекса, треба ми твоја помоћ.“, рече Вук.
Алекса је осетио очај у гласу сина свог најбољег пријатеља и у тренутку се уозбиљи.
„Наравно, кажи шта треба.“
Вук на брзину преприча све што се догодило до овог тренутка у соби. Алекса га није прекидао и пажљиво га је саслушао.
„Ау, ви сте једна проблематична породица. Ако ти је за утеху, и твој отац је отишао од мене рекавши да се разочарао.“
„Алекса, ја хоћу да убијеш овог човека.“, рече Вук, а озбиљност с којом је он то изговорио помало уплаши и изненади Алексу.
„Чекај, Вуче, полако. То није најбоље решење.“
„Овај човек је штеточина, мрзим га највише на свету, ја то не смем да урадим, не желим да одем у затвор. Ја хоћу да он умре.“
„Где си ти сад? Доћи ћу до тебе, па ћемо да поразговарамо.“
„Код Јелице у стану. И он је ту.“
„ Је л' Јелица и даље живи у оним истом стану где смо давно ишли на неку журку, Милош ме је тад повео с вама?“
„Да, дођи што пре, молим те.“
„Брзо стижем, нисам ја далеко од ње. Ништа не брини, ја ћу све да решим.“, рече Алекса и спусти слушалицу.
У тренутку када је спустио слушалицу Вук је зачуо да Јелица вришти и чуо је Јована како виче из свег гласа: „Је л' се осећаш прљаво, курво, а? Сад знаш како је бити прљав, никад ти нећу дати мира! Повредила си најбољу другарицу, ти си гора од мене, знаш. Ти си баш права издајица, продајеш најбољу другарицу за мало секса, а?!“
Вук изађе из купатила и викну: „Прекини тако да разговараш с њом, болеснику пијани!“
Јован је сада стварно изгледао врло пијан, носио је флашу белог вина у рукама. Када му се Вук обратио, он га погледа с подсмехом, нагну још једном из флаше, проливајући велику количину течности по себи. Јелица је на кревету јецала не могавши никако да се умири. „Шта је ти, мушкарчино? Волиш да оплођаваш маторке, а? Ууу, а још ако су пријатељице твоје мајке, па то ти је омиљено. Е, баш ме чуди што ниси и мајку опалио?!“, тада крену грохотом да се смеје и изгледао је врло болесно.
„Умукни.“, рекао је Вук, а на тренутак га обузе истински бес и гнев. Мрзео је овог човека и радо би га мучио до смрти да може. Било би превише једноставно да га само убије, толико би га мучио док сам не би преклињао за смрт. А онда би га опет мучио све док се овај сам не би убио.
„Мада, ко зна, можда је твоја мајка заправо љубоморна, м? Твоја породица је болесна, је л' да? Вероватно тамо с мамом мало, па онда с њеном пријатељицом, а? Ха-ха!“, превали Јован преко усана и приближи се Вуку толико да је овај могао да осети задах алкохола из његових уста. Вука његове речи толико изнервираше, посебно то што је тако причао о Ребеки, да он одреагова крајње импулсивно. Узео је тешку металну лампу са комоде која је сталаја поред улаза у купатила и њима, без икаквог размишљања, без икаквог преиспитивања последица тог поступка, опалио снажно по Јовановој глави. Јован се само затетура, флаша му испаде из руку, разби се под њим у неколико делића и након тога и Јован паде на под уз тежак прасак. Притом се његова крв, које је непрестано текла из ране на његовој глави, помеша са белим вином добијајући некакву чудну, светлоцрвенкасту боју. Јован се више није померао, његове очи биле су отворене, али више нису гледале и празнина у њима била је скоро опипљива.
Тек када Јелица устаде с кревета и викну: „Убио си га!“, Вук схвати шта је урадио. Као да је зли дух тада напустио његово тело, он се прену и угледавши тело испред себе он благо зацвиле и исконски страх му се ослика на лицу. Јелица је сада кукала и нешто мрмљала, али Вук више није могао да је разуме. Вук је већ видео себе у затвору, већ је видео решетке и видео презир у очима свих који га знају, видео је како одмахују главом, видео је своју пропаст, свој пад, видео је како га људи сажаљевају, а како му се непријатељи смеју. Све те слике изазваше у њему крајњи очај и он само беспомоћно стајаше над телом човека кога је управо убио. Јелица је сада клечала поред Јовановог тела, држећи руке изнад његовог лица као да жели да га оживи. Није се усудила да га дотакне. Није могла да објасни како се осећала. Није јој било драго што је Јован мртав иако је то значило крај њених мука. Она би час погледала мртво тело свог бившег мужа, час у пренераженог Вука и није знала шта да уради и како да му помогне да исправи ово што је урадио. Схвативши да ништа не може да учини, она је сада само клечала над Јовановим телом и гушила се у сузама и јецајима.
Вук испусти тешку металну лампу из руку и даље се борећи с мишљу да је управо убио човека. Та тако непојмљива чињеница га потпуно паралиса и он је био неспособан да се помери. Није знао колико дуго је тако стајао, све док на врата трчећи није улетео Алекса који је запрепашћено покушавао да схвати шта се десило. Убрзо му је било јасно да је Вук убио Јована и Алекса дубоко уздахну почевши да размишља како да му помогне. Алекса је био човек који врло добро реаговао у стресним ситуацијама и није паничио, већ би увек из проблема излазио с најбољим могућим решењем.
„Вуче, ниси могао да сачекаш да га ја убијем?“, рече Алекса и покуша да се насмеши, али прекори сам себе, јер је ово што је рекао било неприлично.
Јелица се трже кад чу нечији глас. Помислила је прво да је то полиција већ дошла по Вука, али видевши Алексу она се озари и допузи обујмивши га око ногу. „Алекса, ти ћеш знати шта да радиш! Добро је да си стигао! Вуче, он ће све решити.“
Алекса је одмах увидео да је Јелица на ивици нервног слома и да јој стварно није нимало добро. Он је подиже и загрли и рече јој: „Јелице, је л' ми верујеш?“
Она климну главом. „Слушај, дођи овамо...“ Он је одвуче до кревета, расклони конопце и положи је на кревет. „Слушај, лези овде. Сачекај ме.“ Он изађе из собе и убрзо се врати са чашом воде и некаквом таблетом на длану. „Попиј ово. Веруј ми. Кад се пробудиш, све ће да нестане.“
Из неког непознатог разлога, Алекса је имао јаку моћ убеђивања над људима и Јелица га је без поговора слушала. Попила је таблету и легла на кревет покривши се. Чак је престала да плаче. На тренутак је на све заборавила и смирила се.
Алекса се тада усредсреди на Вука који је и даље стајао над Јовановим лешом. Алекса му приђе, погледа га у лице и рече му: „Вуче, све је готово, ја сам сад ту. Дођи овамо.“
Вук га снажно загрли, тако снажно да је Алекси чак било непријатно, али је знао колико је Вуку овај загрљај значио и издржао је неко време. Осећао је да Вук дрхти као у грозници, а да се у исто време и зноји. Успео је након пар минута да га одвоји од себе и одведе у дневну собу, пазећи да успут не угазе у крв. Сместио је Вука на тросед. Вук је и даље изгледао врло збуњено и гледао је само у једну тачку све време.
Алекса тада извуче мобилни телефон из џепа и позва неки број. „Дејане, дођи, молим те, хитно си ми потребан.“ Даде Дејану адресу стана и седе поред Вука.
„Вуче, погледај ме.“, каза му тихо и умирујућим тоном.
Вук се окрену и погледа га уплашено. „Алекса, нисам хтео, само ме је изнервирао, хтео сам да нестане и да ућути. Вређао је маму и...“
„Знам, Вуче. Слушај, сада ће да дође један човек, један мој друг, и он ће се побринути за све. Веруј ми, нико никада неће сазнати да се ово догодило, у реду? Је л' се не плашиш више?“, рече Алекса.
„У овом тренутку толико мрзим себе, уопште не могу да ти опишем колико. Најрадије бих нестао на неко време, отишао далеко и ... Не могу више да издржим, осећам се у последње време као да ћу да пукнем. Стално сам под неким напоном, немам више снаге. Хоћу мало да се опустим, да уживам у животу, сам без икога, без стреса, ја не могу више.“
„Слушај ме. Разумем те. И ја сам се много пута тако осећао. Сада сам ја овде, нећемо никоме причати о овоме, мој друг Дејан ће упозорити и Јелицу да ћути, он ће све средити, нико ништа неће знати. Што се тиче твог опуштања и ту могу да ти помогнем и то на начин на који не можеш ни да замислиш.“, каза Алекса и насмеши се.
„Како то мислиш?, пита Вук.
„Показаћу ти. Сад кад Дејан дође, ти идеш са мном и ја ћу да ти помогнем да се опустиш, а успут ћу ти показати и зашто твој отац тренутно неће да разговара са мном.“
„Шта се десило?“, упита Вук.
„Кажем ти, показаћу ти мало касније о чему се ради. Мислим да теби неће сметати оно што је сметало твом оцу.“
„Добро. Када ће тај Дејан да дође? Бојим се да комшије нешто не пријаве.“, рече Вук.
„Неће, није се то толико чуло колико је теби изгледало. Дејан долази одмах, био је у близини. Он живи одмах овде иза ћошка.“
Вук погледа Алексу невино и с пуно љубави. Сматрао га ја у овом тренутку већим оцем од Милоша. Алекса је имао лице које је разоружавало људе, људи су му веровали, били спремни све да уложе у њега. Тако се и Вук сада осећао. Вук је био спреман да поверује у све што би му овај рекао. Осећајући све то, он га опет загрли и заплака. Вук није могао да се сети када је последњи пут плакао. Сада је плакао, јер је осетио олакшања, осећао се непобедивим, недодирљивим у Алексином присуству и то му је јако пријало.
Убрзо је Дејан стигао. Био је то висок и крупан човек, на први поглед мало застрашујућ због крупних обрва. Деловао је јако озбиљно и ишао је врло чудно, скоро као да се гега. Алекса устаде да му пружи руку и они се братски загрлише.
„Добро је да си стигао.“, Алекса га одвуче у ћошак собе и на брзину му прошапута све шта се десило и издаде му наредбу шта треба да уради. Дејан климну главу без иједне проговорене речи. „...и позови још некога ако треба, одрадите ово добро. Побрини се и за Јелицу, знаш све, она ће се пробудити за пар сати, буди ту. Ја идем да одведем дечка, потпуно је избезумљен. У реду?“
Дејан климну главом и одјури у собу да што пре обави свој задатак.
Алекса приђе Вуку. „Вуче, ти идеш сад са мном. Идемо да се опустимо. Не брини ништа, све је сређено.“
Вук климну главом мало смирен и устаде с кревета и крену за Алексом који је већ изашао из стана.
***
У дневној соби, у празном стану Ребека је лежала. Није плакала, није се померала, а у лицу је била нездраво бледа. У њеном телу више није било снаге, није могла да устане, није могла чак ни телевизор да упали, нити да пусти музику. Само се сручила на кревет, легла и пожелела да више никад не устане. На трен је помислила и како би јој можда било лакше да се убије, али је ту идеју одбацила као сулуду. Сетила се своје ћерке и сетила се да ће Кристина остати незаштићена, сама. Знала је да ће се њена ћерка ускоро вратити кући и није желела да је затекне у оваквом стању, али није могла да скупи довољно снаге да устане из кревета. Попила је лек за смирење и од њега се осећала помало поспано, али опет недовољно да заспи. Нити је могла да заборави. Помислила је како је у последње време била превише пута разочарана. А она је одбила Ђорђа да њен син случајно не сазна. Питала се како је могуће да је она толико јака да се одупре искушењима, али нико други око ње није то могао да уради. Никада за себе није мислила да је светац, чак није мислила ни да је добра особа, али сада када себе упореди са свима осталима, она изгледа као прилично добра особа, чак наивна. Помишљала је и да им се свима освети, али она није била способна за освету. Никада не би могла да им нанесе зло, ма колико да су је повредили. Пошто није знала шта да уради, како да се понаша у будућности, одлучила је да просто настави да лежи и да чека да јој се живот сам деси.
У том тренутку отворила су се врата стана. Ребека је то чула, али није реаговала. То је морала бити Кристина, она једина има кључ, а и нико други је сад не би ни посетио. Можда Вук? Не, он сад не сме ни у очи да је погледа. Осетила је да неко улази у дневну собу, па је рекла: „Кики, јеси ти?“
„Ја сам, Ребека.“, зачуо се мушки глас и Ребека се брецну и усправи на кревету. Пред њом је стајао њен муж. Милош је био необријан, погнуо је рамена као човек који на њима носи терет кривице и гледао је тужно. Видевши да је Ребека потпуно очајна, он заплака и паде на колена испред ње.
„Ребека, опрости ми! Данас сам сазнао ужасну ствар о Алекси и онда сам почео да се преиспитујем, себе и свој живот, и схватио сам да си ти најбоље што имам... што сам имао. Молим те да ми опростиш... молим те...“, рекао је Милош гледајући у Ребеку очима пуним суза.
Ребека осети како се гуши од надолазећег плача, дисала је убрзано, а лице јој се изобличи од бола. Али, то било једно врло специфично осећање: једна мешавина бола и туге, али и среће. Видела је како се њен муж ломи пред њом и знала је да је све што говори искрено.
„Дођи. Седи овде.“
Милош је послушао, попут одбаченог пса који се враћа свом господару и сео је код ње снажно је загрливши. Ребека се поново осећала сигурно у његовим рукама, осећала се срећно иако је плакала, осећала је да овом човеку верује, осећала да је спремна да заборави и опрости све што је видела. Он ју је тако снажно загрлио да је мислила да ће је смрвити, али то јој није сметало, пријало јој је што има некога снажног поред себе ко ће спречити да се распадне на милион делића.
„Шта си сазнао о Алекси?“, питала је Ребека пољубивши га у чело. „И ја сам сазнала нешто о Вуку.“, рече онда и зајеца.
„Шта је урадио?“, рече Милош.
Али нису стигли једно другом да одговоре на питање, јер је у собу ушла Кристина. Она је пустила своју дугу, божанствено лепршаву косу и улетела је попут дашка ветра у собу уносећи са собом некакву ведрину. Стала је на сред собе, зачуђено гледајући своје родитеље у загрљају. Онда је одушевљено, са осмехом који је обасјао читаву собу, рекла: „Мама? Тата? Помирили сте се!?“ Затим је долепршала до њих грлећи их снажно.
Тек тада Милош и Ребека приметише да она држи неки коверат. „Шта је то?“, упита Ребека.
„Немам појма, било је у сандучету, па сам узела... Неки диск.“, а онда се насмејала. „Боже, стварно су луди!“, рече и похрли ка ДВД плејеру и убаци диск унутра.
„Ко је луд?“, рече њен отац насмешивши се.
„Ма, рекла сам другу и његовој девојци да ми нарежу албум неке певачице нове, а они ме изненадили и убацили у сандуче. А њена музика баш иде уз ову атмосферу помирења. Сад ћемо да пустимо. Где је дањински?“, рече осврнувши се око себе.
„Тамо иза на столу.“, рече Ребека и пољуби свог мужа.
Кристина отрча до стола и укључи телевизор и ДВД плејер. Она пусти „це-де“ и на екрану се само појави исписано великим словима ИЗНЕНАЂЕЊЕ! .
„Знала сам!“; рече Кристина.
На екрану се затим појави следећа порука: УПОЗОРЕЊЕ! ИМА ЈОШ МНОГО КОПИЈА ОВОГ СНИМКА.
Кристина није одмах схватила шта је значила ова порука, па рече: „Па шта им ово значи, каквог снимка....“
„Кристина, гаси то!“; викну Милош схвативши о ком се снимку ради.
Али, Кристина није реаговала довољно брзо и ускоро њих троје гледаше како се Милошев љубавник, Душан, полако спушта до Милошевих панталона.
Некада нас изненаде зверства која уме да почини један човек. Уме да нас изненади како је неким људима лако да нам упропасте живот и да не трепну. Добар човек тада не чини ништа, он од запрепашћености и не уме да учини ништа, није способан да се мери са зверима. Али, када том добром човеку кап прелије чашу, буди се страшно чудовиште, гладно, незасито, неумољиво, окрутно. Такво је чудовиште најопасније, најдуже је спавало и жедно је крви.
