Човек је само путник кроз живот који често иде својим истим утабаним стазама. Али онај који је створио животни лавиринт направио је много ћорсокака, много тајних пролаза, замки у које може свакодневно да се упадне. Некада се из тих замки избавимо, а некада оне буду фаталне. Толико пута наиђемо само на зид испред себе у улици очајања и та безизлазност нас збуни. Треба се, ипак, само осврнути и искористити све оно што се око нас налази да зид уклонимо. Некада то успемо, а некада не. Некада брзо савладамо препреку, а некада ни деценије нису довољне.
Три дана су прошла откако се Ђорђе доселио у кућу породице Мишић. Прошла су три дана откако су Вук и Јелица спавали. Прошла су три дана откако је Милош разговарао са својом ћерком, а она му рекла да га разуме и да ће му помоћи да се све са мамом разреши. Три дана како Вук мрзи свог оца, јер је повредио особу коју воли највише на свету – његову мајку. Три дана како Ребека није довољно спавала. Тог трећег дана она се враћала кући с посла уморна и неиспавана, са болом у глави и несређеним мислима. Није желела да мисли на мужа, али сцена у стану његовог љубавника просто није хтела да напусти њен ум и непрестано се враћала и прогањала је. Ноћу, када би легла да спава у велики празан кревет осећала се тако рањиво, сенке су је плашиле и имала је превише времена да размишља, а мисли јој нису допуштале да спава. Стога је одлучила да пређе да спава у дневној соби. Једини начин да заспи био је да укључи телевизор и да гледа телевизију док јој се очи не уморе и не заспи.
Уморним кораком се вукла до стана. Није хтела да зове Вука, знала је да је са Ђорђем у граду. Ђорђе. Тај младић који јој се толико свиђао. Имало је нешто у његовом погледу што ју је терало да се осећа као тинејџерка. Али, она је удата жена. Још увек. Иако ју је муж преварио са неким типом. И шта је он? Педер? Или није? Како сад на њега да гледа? Како би желела да неко други одлучи уместо ње. Шта год тај неко одлучио, она би стрпљиво подносила последице те одлуке. Овако, она сама није имала снаге да одлучи, као што је обично случај у свим битним тренуцима у животу. Мисли су јој се ковитлале и није могла да их повеже у једну целину, није могла да сагледа све чињенице, нити је могла да планира будућност, нити је било шта могла сада да одлучи.
У таквом једном растројеном стању Ребека Мишић је дошла кући. Ушла изнемоглим корацима у лифт и одмахнула главом неутешно када је видела своје изнурено лице у огледалу. Ребека је била лепа жена, али су је несаница и константни стрес данас поружнели.
Немарно је кренула да откључа врата стана када је са изненађењем схватила да су, заправо, већ откључана. То ју је изненадило и на трен тргнуло. Ћерка јој је у школи, а Вук је са Ђорђем у граду. Ко би то могао бити? И онда се досетила, али је одмах пожелела да греши.
Пожурила је у дневну собу желећи да провери да ли је то Милош дошао да разговара са њом. Иако је желела само да га истера из собе, морала је да призна да би је ипак дирнуло да је дошао. Ипак, грешила је. На кревету у дневној соби седео је Алекса и гледао телевизију. Када је Ребека ушла у просторију са лицем које је осликавало одлучност и љутњу он се само широко насмеши и рече јој: “Добро дошла!”
Ребека се намршти и изненади толико да једно кратко време није могла да нађе праве речи. Ипак, колико год се љутила на свог мужа, није могла, а да не воли Алексу. Алекса је био једнa од најпозитивнијих особа које је знала.
“Шта ћеш ти овде? Како си ушао?”, рекла је благо се насмешивши и успут бацивши торбу на фотељу и упутивши се ка кухињи.
“Твој муж је толико расејан да је било много лако украсти кључ.”, рече Алекса и насмеја се. Ребека га погледа и одмахну главом насмешивши се. “Знам, знам да сам лопужа.”
“Шта ћеш да попијеш?”, упита Ребека.
“Ха-ха, стварно, Ребека? Није ме било срамота да ти упаднем у стан, па ме, исто тако, није било срамота ни да се послужим пићем. Сипао сам виски.”, каза он.
“Будало. Хоћеш кафу?”
“Еспресо са млеком, молим. Мислим, узео бих ја и то, али ме мрзело да правим.”
Ребека се насмеја и на пар минута нестаде у кухињи. Док је правила еспресо на апарату за свог ненајављеног и неочекиваног госта, схватила је да је ово први пут након четири дана да се насмејала. Овај човек је стварно невероватан. Никада није видела некога ко је толико весео.
Ускоро се вратила у дневну собу и села у фотељу са Алексине десне стране претходно спустивши еспресо за њега и турску кафу за себе на сто.
Он сркну еспресо, намршти се, те узе шећер, који је Ребека такође донела, и сипа га у шољицу. Затим сркну поново и онда се насмеши.
“То је то. Ребека, свака част. Баш како волим.”, рече он.
“Зашто си дошао, Алекса?”, упита Ребека поново се намрштивши и уздханувши дубоко.
Алекса је погледа изненађено и њена отвореност га збуни на тренутак. Он схвати да је време шале готово и поново се код њега деси трансформација. Он узе шољицу еспреса и тацницу са собом и наслони се на кревет држећи свој напитак у левој руци.
“Знаш ти зашто.”, рече он.
“Али, ја нећу да причам о томе.”
“Ребека, ниси спавала вероватно од немилог догађаја, не знаш ни сама шта желиш, шта мислиш, како да се поставиш и немаш никога ко може да ти помогне. Наравно да хоћеш да причаш о томе.”, каза Алекса климнувши главом неколико пута као да тиме жели да јој стави до знања да он никако не греши.
И није грешио. Ребека погну главу и поново узе дубок удах. Осетила је да је на ивици суза, али обећала је себи да неће више плакати и успела је некако да се суздржи.
“Али, ти си овде у његово име.”, рече напослетку и разби подужу паузу.
“Да сам овде у његово име, не бих му крао кључ. Прво питање које ћу ти поставити је уједно и најважније: мислиш ли да би некада, у будућности, могла да му опростиш...?”
Ребека заусти да каже нешто, али Алекса подиже длан и показа јој да га пусти да заврши.
“Да му опростиш... Али, тако да више никада не споменеш што си видела?”, рече Алекса и загледа јој се у очи, а она брзо скрену поглед, као да је због нечега крива. “Шта кажеш?”
Настала је још једна дужа пауза. Алекса је био врло сталожен и није му сметало да је сачека док размисли.
Она се промешкољи на фотељи и дрхтавим рукама узе и сркну мало кафе. Онда је врати на сто, а све време је изгледало да ће је просути. Ипак, онда удахну дубоко и некако успе да се смири. “Слушај, ја... не знам. Мислим да бих могла да му опростим, али не знам да ли бих то споменула поново... ја не...”
Али, Алекса је прекину. “Наравно да би. Слушај, ти знаш шта ја мислим о браку. Брак је непрестани рат супружника. А ово што је Милош урадио је твоја муниција. И ти ћеш потезати то питање кад год се покрене свађа. Размисли сад, јесам ли у праву?”
Ребека климну главом потврдно.
“Ја лично мислим да не би требало никад да се помирите. Ипак, Милош то жели и зато сам ја овде. Али, то не би требало да се деси док ти не увидиш да можеш да му опростиш потпуно...”, додаде Алекса.
“У праву си. Још је превише рано и да се размишља о поверењу. Алекса, и поред онога што сам видела, ја Милоша и даље волим и сигурна сам да он неће поновити ништа слично, али ја тренутно не могу да избришем ту слику из главе и нисам сигурна да ли ћу икад моћи... Био си у праву, не спавам ноћима како треба и уопште се не осећам добро и како се усуђује да ми ради ово! Мени никада не би пало на памет да...”, Ребека је већ почела да виче и осећала је као да ће да пукне, била је као вулкан који се дуго спремао на ерупцију и онда је коначно избацио сву лаву очаја, несреће, туге и бола из себе.
Али, Алекса је поново прекину. “Ребека, не желим да га оправдавам, али људи су животиње, понекад и гори од њих. Па, ја знам по себи – какве сам све ја прљавштине радио! Али, ја се не стидим – увек се сетим да ми је тада било добро. Увек ми је било тешко да разумем зашто људи желе да се вежу само за једну особу за цео живот? Ја, на пример, никада нисам упознао ни једну особу код које сам волео све. Никад, код некога ми се свиди интелигенција, код неког другог само изглед, али никад све. Дакле, зашто бих ја одабрао да имам само део онога што ми се свиђа, кад могу да имам све?”, рече Алекса раширивши руке желећи да покаже колико је заправо у праву. Али, онда се намршти као да се нечега сетио, па се одмах затим и насмеја. “Али, то није баш добро причати жени чији брак желиш да спасеш.”, рече и погледа је као да покушава да је утеши погледом. Ребека је седела потпуно скрушена и погнуте главе.
“Ја стварно нисам овде у Милошево име, хтео сам да видим како ти размишљаш, шта ти желиш и како се осећаш, иако сам понешто нагађао. Мораш да не мислиш на Милоша и ОНУ сцену. Ради нешто што волиш, иди са пријатељицама у шопинг, иди и опусти се у неком центру за релаксацију и слично. Направи себи повећи списак обавеза, бави се разним стварима и видећеш – ускоро ћеш да заборавиш на све и спаваћеш као беба.”, рече Алекса. “Јер, ово што ти радиш није здраво. Одеш на посао, вратиш се, храниш се својим једом и лижеш своје ране, тугујеш и депресивна си, а после не можеш да заспиш. Кад паметни људи, као што смо ти и ја, имају превише слободног времена, они мисле, размишљају и скоро увек им будаласте, сулуде ствари падају на ум. Досада увек донесе најгрозније мисли, никад ништа лепо није изникло из досаде. Зато, ти мораш да се пренатрпаш обавезама, колико год оне бесмислене биле.”, заврши Алекса излагање.
Ребека подиже главу. Плакала је, али морала је да призна да ју је Алекса смирио. Да ли то био његов глас или став или његова непрестана веселост, то није знала, знала је само да јој овај човек подигне расположење кад год је у близини. “Па, претпостављам да си у праву.”, рече она.
Алекса се насмеја гласно и нападно. “Претпостављаш? Кад ја нисам у праву? Гледај сад...”, рече он, устаде и узе папир са једне од полице. Ту нађе и некакву хемијску оловку, те написа: Ребека Мишић, план за данас... плесање, играње са Алексом. “Ево, прочитај...”, рече јој и додаде јој папир. Ребека прочита и насмеја се и одмахну руком желећи тако да покаже колико је све то детињасто и бесмислено. Али, Алекса није желео да се преда, те устаде, из џепа извади флеш и стави га у ДВД плејер који је стајао на полици испод телевизора. ДВД плејер је учитао песме и он пусти прву са листе. Били су то некакви брзи звуци танга. Он пружи руку Ребеки и она поче да се снебива. Ипак, он је повуче и привуче уз себе. Ребека испусти један узвик изненађења и погледа га запрепашћено. “Хајде, танго и је јесте страствена игра...”, рече Алекса, те одиграше пар корака.
“Али, ја не знам да играм танго...”, рече Ребека.
“А зашто мислиш да ја знам?”, каза Алекса и обоје се насмејаше. Затим крену да игра и Ребека по први пут није мислила на Милошеву превару, већ се по први пут од немилог догађаја препустила тренутку и уживала у њему.
* * *
Јелица је већ неколико дана имала утисак да је неко прати. Кад год би се враћала кући са предавања освртала би се попут параноичне особе, убеђена да је неко шпијунира. Ипак, кад год би се окренула, не би иза себе видела ништа сумњиво. Никоме о томе није причала, сви би помислили да је сишла са ума, али она је знала да нешто не ваља. Или је она полудела, или се тај неко ко је прати само добро скрива. Није волела тај осећај. Осећај да те неко вреба ју је потпуно излуђивао. Можда је само била превише пажљива због Вука, да неко случајно не сазна за њих двоје. Данас јој је послао поруку, а она се само од тог једног исписаног реда најежила. Виђамо ли се данас? То јој је послао. И њој су слике од пре три ноћи само пролетеле главом и одмах је знала да је освојена. Он је био као дрога којој се поново враћала. Одговорила је потврдно и управо је журила у свој стан да све припреми пре него што он дође. Никада се није осећала тако младом и живахном. Све од када се развела није осетила овакву страст, Вук је почео да отапа лед који се током година наталожио око њеног срца. Била је срећна, али ипак у исто време и уплашена, па чак се осећала и кривом. Није смела ни да помисли шта би се све десило да било ко од њихових познаника сазна шта се између њих десило. Ребека. Само кад помисли на своју пријатељицу, срце јој се стегне од кривице и туге. Муж ју је преварио и очајна је, а како јој она помаже? Тако што спава са њеним сином. Ипак, ове нагоне Јелица није могла (или можда није ни желела) да контролише.
Вук се управо поздравио са Ђорђем и кренуо пешке до Јеличиног стана. Није могао да објасни шта му се десило. Заправо, могао је. Ово са Јелицом је било тако забрањено, тајанствено, узбудљиво и све оно што веза са Силвијом није била. Ето, зашто га је виђање са Јелицом толико привлачило, зашто се осећао тако срећним и испуњеним. Све је било тако логично. После једне везе у којој сте се гушили, треба вам нешто да вас опусти, нешто неозбиљно, необавезујуће, па чак и тајно. Његова мајка никада није смела да сазна за ово што се догађало између њега и Јелице. Никада. Превише ју је волео да би могао толико да је повреди. Уопште му није било јасно како му се десило да уопште и почне било шта са пријатељицом своје мајке, кад је и сам знао колико би његова мајка била тужна и запрепашћена када би сазнала за њихове састанке. Увек је имао ту некакву границу преко које није хтео, и није смео, да прелази. Сада ју је прешао и осећао се тако проклето добро.
Јелица је ушла у свој стан и брзо отрчала до купатила. Претходно је искључила бојлер и ушла у каду. Купала се дугих петнаест минута, да би затим изашла из купатила узевши успут свој парфем. Напрскала је опојни и сладуњави мирис по соби и отрчала до своје собе. Тамо је нашла свој лепи црни доњи веш, обукла га после ко зна колико година, а након тога узела и лепу црну хаљину која је наглашавала све њене савршене облине. Погледала се у огледалу и била задовољна оним што тамо види. Коначно једну насмејану и срећну жену. Али, није имала довољно времена да се диви сама себи, јер је морала да оде до кухиње и тамо заврши припреме. Јелица није волела да кува, зато је све купила успут. Пар свећа, нешто кинеске хране и малу торту. Било им је довољно. Наравно, јело иде после. Прво, онај занимљиви део када су њих двоје у кревету и он... Јелицу је из маштарења прекинуло звоно на вратима. Јелица помисли како је Вук мало поранио, али да је ионако успела све да припреми, тако да то није било страшно. Појурила је срећна ка вратима скоро скачући од радости и убрзо се створила пред њима. Јелица увек погледа кроз шпијунку, али сада је била превише узбуђена и није на то ни мислила. Ко би други сем Вука уопште могао да буде? Ипак, када је отворила врата, доња вилица јој се спусти у шоку, зенице раширише и она није могла да верује кога види на свом прагу. Ипак, није имала времена ни да се тргне, ни да прописно размисли кад песница полете ка њеном лицу и обори је на земљу јако. Јелица удари главом о под и изгуби свест.
“Курво!”, рече човек и уђе у стан.
* * *
Ђорђе је знао да Вук неће бити у кући целу ноћ. А Ребека је сама. И несрећна. Биће то врло лако.
С таквим мислима је Вуков најбољи пријатељ ушао у зграду у којој је живела породица Мишић. Пожурио је и убрзо се нашао испред врата стана. Притиснуо је звоно и Ребекин звонки глас се чуо из унутрашњности стана: “Стижем!”. Ребека је убрзо и отворила врата и видевши само Ђорђа она панично упита: “Где је Вук?”
“Вук је отишао код пријатељице.”, рече Ђорђе.
Ребеку није толико занимало где је Вук. Само га је желела ту, јер само тако би успела да се контролише и да се одупре овом младићу који је стајао испред ње. Он је имао некакву искру нечег злочестог у очима и кад год би је погледао жмарци би јој прошли телом.
“Је л' ја могу да уђем?”, чула је Ребека и тек тада се тргла. Ђорђе је стајао испред ње и смешкао се знајући да је успео да је збуни. Љута на себе што му је дозволила да то види, она се без речи помери у страну и пропусти га. Он ноншалантно прође поред ње мало је окрзнувши раменом, што је било довољно да се она стресе. Затворила је врата и даље замишљена и у таквом расположењу се упутила у дневну собу. Ипак, била је решена да ово сасече у корену.
На кревету у дневној соби Ђорђе је већ седео и дао је себи слободу да се раскомоти. Ребека дубоко уздахну и рече, а да још није ни ушла у собу: “Немој ничему да се надаш, ничега неће бити.”
Њен глас је био одлучан, чврст и није пристајао ни на какве компромисе и њега је то изненадило на тренутак. Али, Ђорђе је био бистар младић и није га било лако збунити.
“О чему причаш, Ребека?”, рече он и насмеши се.
“Хоћу да ми персираш, јеси ли чуо!?”, викну она ни сама не знајући зашто ју је то толико погодило.
Тек овај њен поступак потпуно збуни Ђорђа, али он и даље задржа исти осмех којим је успео да шармира толико девојака.
“Зашто? После онога...”, крену он, али Ребека га оштро пресече.
“Нема онога! Нема ничега! Заборави!”, рече она. Она је све време стајала рукама се обгрливши као да се штити и уопште није гледала у Ђорђа, већ је скретала поглед већином гледајући у под. Изгледало је као да се стиди ове сцене, што уопште мора да води овај разговор. Њен глас је звучао врло моћно, ауторитативно, али њено тело није одавало исти такав утисак.
“Не разумем зашто то одбијаш да признаш. Десило се. И било нам је лепо. Зашто се то не би поновило? Муж те је ионако преварио, па...”, крену Ђорђе.
“Умукни!”, викну Ребека и некаква језа јој прође телом. И она тада схвати једну битну чињеницу, а то је да је у њеном браку она, заправо, прва починила превару. И то са дечаком, другом њеног сина. Зашто се онда толико изненадила када је сазнала да је Милош вара кад је и она то сама урадила? Да, то његово јесте трајало дуже, али кад боље размисли, у последње време она заиста није била расположена за икакве нежности. А управо због тога је Милош и кренуо прво на масаже, а онда је и почео да је вара са тим момком.
Поново је у замишљености прекину Ђорђев глас. “Зашто се опиреш?”, рече он и устаде кренувши да јој прилази.
Она се повуче пар корака уназад и припрети му прстом. “Не прилази. Нећу ништа. Довољно се прљаво осећам и без тебе.”, рече сада мирно и одлучно.
Ђорђе се осећао скоро пораженим. Ипак, још једно оружје је имао скривено и није хтео њиме да се служи, али био је у таквој ситуацији да је то било једино решење. Па је тако и опалио. “Не мораш. Али, ако не будеш хтела, онда ја случајно могу да кажем нешто Вуку...”
Ребека није могла да верује шта чује. Да јој прети? Није смела да дозволи да му претња успе, јер би онда сваког пута могао да је користи и не би му ништа могла касније. Морала је сада да му се супротстави. Али, како? Да она њему прети? То не би утицало на Ђорђа. Морала је да уради нешто оригинално, нешто што не очекује. Али, није знала шта. Била је тако проклето несрећна, збуњена и ништа јој није падало на ум. У таквом једном тренутку, она се сломи. Њена љуштура пуче и сузе навреше на лице. Сузе беспомоћности, туге и безизлазности. Она се сручи на кревет, подиже ноге и обујми се рукама. Све из њене душе је кренуло да излази кроз те сузе. Она крену да јеца и да рида и поче чак се уједа по телу.
Мало је рећи да је Ђорђе био збуњен. Он није знао шта да ради. Био је потпуно неискусан у оваквим ситуацијама. Као да је тек тад постао свестан да жене имају осећања. Није могао да се помери, само је гледао у њу као у некакво чудо природе од кога се не може одвојити поглед. Видео је шта је учинио и кајао се због свега што је изговорио вечерас.
Али, Ђорђе је био само окидач који је покренуо рафал емоција које су у налетима незаустављиво кренуле да куљају из Ребеке. Све што се таложило у њој сада је избило на површину. Плакала је она и раније, да, али никада овако искрено, овако потпуно, никада није била овако огољена као сад. Човек је лако могао и да је задави сад, она не би приметила. Гушила се у сузама, у својој патњи и груди су хтеле да јој пукну од бола, али она је и даље плакала, и даље је форсирала, иницирала плач, јер је знала да ће јој после тога бити лакше. Ни на шта посебно се није концентрисала, плакала је због свеопште, свеукупне туге која ју је задесила.
Ђорђе није умео, није знао како да реагује. Одлучио је да је остави ту да се исплаче, боље него да је теши. То није умео да ради. Отишао је до Вукове собе и обећао себи да више ништа неће покушати са овако депресивним женама.
Када је коначно престала да плаче, Ребека је осетила као да је са себе скинула огроман тег који јој није дао да дише и да живи и знала је да јој је боље. Ово јој је било једнако потребно као и плес и разговор са Алексом. Осећала се толико лаганом као да може да полети. И тада је схватила да коначно може да оде у њену и Милошеву собу и да спава у њиховом кревету. Срећна због тога кренула је ка соби да се коначно мало одмори.
* * *
Вук је дошао до зграде у којој је Јелица живела и попео се на њен спрат. Покуцао је неколико пута, али му нико није отварао. То му је било мало чудно, али онда је с осмехом на уснама помислио како то Јелица намерно ради и одлучио је да уђе у стан и види шта се с њом дешава. У крајњем случају, можда се туширала.
Отворио је врата и ушао у стан. Намерно је снажно залупио вратима и тада је зачуо како у спаваћој соби нешто тешко пада на под. Кренуо је тамо питајући се шта му то Јелица припрема? Полако је дошао до врата с намером да осмотри унутрашњост собе и оно што је тамо угледао пренерази га. Јелица је лежала на кревету завезана крвавог лица. Вук је брзо и не размишљајући улетео у собу и онда га је дочекало изненађење. Некакав туп предмет снажно га удари по глави и он паде поред кревета.
* * *
Милош је сада био у кући, тачније вили, свог пријатеља Алексе и питао се чиме се то овај бави када има овакву кућу. Милош је, такође, добро зарађивао, али није себи могао да приушти оволику кућу. И, да, било је врло чудно што му Алекса никад конкретно није рекао какву фирму држи. Милош је само знао да Алекса има некакву фирму, компанију или агенцију, ни то није знао са сигурношћу, али није знао шта. Алекса о томе никада није причао, а некако је у друштву увек он водио разговор. Да није нешто илегално? Са Алексом никад ниси на сигурном. Ипак, Милош је био решен да то вечерас сазна. Алекса је рекао да ће доћи убрзо и управо је довезао свој ауто у двориште.
Паркирао је ауто на прилазу и лаганим кораком се упутио ка улазним вратима куће до којих је водила велелпна и пространа тераса испуњена разноразним цвећем и украсима. Он је дошао до врата и ушао у предсобље које је било огромно и у коме је доминирала тамнија нијанса златне боје. Скренуо је лево и убрзо је ушетао у велику дневну собу која је била испуњена књигама, разним украсима и намештајем који је личио на намештај који се некада налазио у дворцима и вилама краљева. Да, Алекса јесте био богат. Ипак, он је живео као усамљеник, мајка (са којом је био врло близак) је погинула у саобраћајној несрећи, а са оцем се чуо понекад. Нису никада имали некакав посебан однос, али Алекса га је ипак позвао да живи с њим. Отац му је одговорио да га се стиди и да се стиди онога чиме се бави. Алекса је могао и да претпостави да ће му отац то одговорити. Нису говорили неко време, али касније су се помирили и сада су понекад чули. Алекса није говорио о свом послу, а и да је хтео није имао коме да говори осим својим сарадницима и клијентима. Ипак, међу свим тим људима он није имао ниједног пријатеља. Његов једини прави пријатељ био је управо овај човек који га је дочекао са осмехом и чашом вискија у рукама. Па, чак ни са Милошем није био у контакту неко време. Сада их је немили догађај спојио. И Алекса је био срећан због тога, срећан што је коначно повратио пријатеља. Ипак, имао је он доста, чак превише, познаника, другова, сви су на неки начин (што због његове веселе нарави, а што због његовог новца) желели да му буду близу. Ипак, он је са свима био у лепим односима, али ни са ким у довољно лепим да би могао да га назове пријатељем. Осим с Милошем, наравно, са којим се познаје још од детињства. Алекса је имао доста пријатељица, али једина жена коју је стварно поштовао била је управо Милошева жена, Ребека. Одувек јој се дивио и није могао ниједну лошу ствар о њој да помисли. Заправо, он се дивио и њему и њој подједнако, само што је с Милошем био доста ближи, јер су били упућени један на другог док су одрастали.
“Стигао си коначно! Баш ми је било досадно!”, узвикну Милош и подиже чашу с вискијем да му наздрави.
Алекса баци свој мантил на једну од фотеља и брзо оде до лепо украшеног, дрвеног стола на коме су стајала пића. Сипао је себи виски у чашу и понео флашу са собом.
“Ја кренем од једне чаше, а завршим...”, рече он пустивши да крај реченици виси негде у ваздуху непотребан. Они наздравише и испише виски, након чега се Алекса завали у своју омиљену фотељу боје смарагда. Милош седе на кревет поред те фотеље.
“Јеси се уморио?”, питао је Милош.
Алекса се намршти. “Што мислиш да сам се уморио?”
“Па, није те било целог дана. Претпостављам да си радио?”, рече Милош.
“Па, да. Али није то много заморан посао, знаш.”, одговори Алекса и насмеши се.
“Не, заправо, не знам.”, рече Милош и лице му доби једну озбиљну ноту.
“Како то мислиш?”, питао је Алекса, мада већ сам наслућујући одговор.
“Па, дружимо се толико дуго, а ја немам појма чиме се ти бавиш у животу. Зар то није мало чудно? Зашто то никад ниси рекао?”, поче Милош.
“Будимо искрени. Ни ти никад ниси питао.”, одговори Алекса суво.
“Па, да, али кад човек има овакву кућу, он обично позове свог најбољег пријатеља, заправо, јединог пријатеља и каже му како ју је купио, какав је пословни договор склопио и слично. Ја знам све твоје девојке, пријатељице и “пријатељице”, али не знам чиме се бавиш.”, изложи Милош свој проблем.
Алекса се скоро неприметно промешкољи у фотељи и као да се питао шта да каже. Напослетку, рече: “Можда је и боље да не знаш.”
Милош узе гутљај вискија и рече: “Како то мислиш? Је л' се бавиш нечим илегалним? Дрогом? Проституцијом? Не разумем.”, рече Милош и насмеја се ни на тренутак не верујући у ово што прича.
Али, Алексин одговор га изненади. “Па...”, рече он само.
“Како мислиш 'па..' Шта ти то значи?”
“Није ништа од тога, али практично укључује све то.”, рече Алекса и насмеши се загонетно и гледајући у Милоша као да жели да сагледа сваки делић његовог лица како би у потпуности упио реакцију својих речи. А, Милош је био збуњен, ништа му није било јасно.
“Ти увек причаш у загонеткама. Хајде ми отворено реци шта је то, шта је твој посао? Шта то доноси оволики новац, можда и ја пожелим да се тиме бавим.”
Алекса подиже обрве и скупи усне у знак благе неверице. “Не бих рекао да би се теби овај посао баш свидео.” Након тога уследи кратка пауза, тишина у којој је Алекса размишљао како најбоље да почне причу, а Милош га је пустио да размисли.
Алекса је врло сталожено испричао Милошу опис свог радног места, а Милош није могао да верује шта чује. Након што је његов пријатељ завршио причу, Милош је у тишини испио чашу вискија наискап и тражио било какве речи којима би могао да опише оно што осећа и мисли.
* * *
Са несносним болом у глави Вук је полако постајао свестан свега око себе. У првом тренутку му ништа није било јасно: ни ко је, ни зашто је ту што јесте, ни зашто не може да да се одмах помери, ни зашто га потиљак и читава глава толико боле. Ништа није могао да разазна. Ипак, убрзо вид му се у потпуности поврати и он погледа око себе. Лежао је на кревету у спаваћој соби поред Јелице и обоје су били завезани. Вук је покушао да се помери, али је канапом био толико причвршћен за кревет да није могао ни да мрдне. Руке су му биле свезане испред и лежао је на леђима. Главу је могао да окреће и погледао је Јелицу. Она је већ дошла к свести и престрашено га је посматрала. Нос јој је крварио и очи су јој биле пуне суза.
“Извини.”, прошапута она. “Јеси ли добро?”
“Јесам. Ко је овај лудак?”, упита је, такође шапатом.
“Мој бивши муж, Јован.”, рече она и крену да јеца.
У том тренутку Јован уђе у собу и исцери се. “Одлично, сад кад смо сви будни, хајде да мало поразговарамо. Шта кажеш ти, курво, слажеш ли се?”, рече и погледа у Јелицу.
“Не зови је тако!”, викну Вук, а Јелица испусти тихи крик и окрену се и рече му: “Ћути, не провоцирај га.”
“Мали је жустар, мени се то свиђа, курво, знаш. Никад ниси знала шта ми се свиђа. Е, а знаш шта посебно не волим. Не волим кад људи мисле да могу да ми побегну. А ти си то мислила.”, рече и насмеја се.
"Шта хоћеш од мене?”, рече Јелица, а глас јој је дрхтао од страха. Читавим тело јој је струјала језа и знала да од њен бивши муж спреман на све, а приметила је и да је пијан. Добро је знала шта све може од њега да очекује када се напије. У таквом стању, он је умео и да је туче, вређа, па чак и сексуално злоставља док су били у браку. Због тога је Јелица пре неколико година успела да издејствује развод и да побегне од њега.
Није могла ни да слути да ће је он пронаћи, да ће пратити сваки њен корак, да ће се сада наћи у овој безизлазној ситуацији и да ће довести Вука у овакву опасност.
“Шта хоћу од тебе? Хоћу да видиш мало како је кад ти се живот распада. Знаш ли, курво, да те пратим већ месецима. Последње паре што сам имао дао сам детективу да те пронађе. Онда сам ја кренуо да те пратим, да видим шта радиш сада кад си добила слободу коју си тражила? А ти се курваш. Баш тужно...”, рече он.
Иако се видело да је доста попио, он се држао добро, није се тетурао и глас му није подрхтавао. Јелица је знала да је ово само почетна фаза пијанства њеног мужа. Ако би попио онолико колико уме, могло би се да се деси много лоших ствари.
Вук се намрштио не верујући у каквој се ситуацији налази и помисли како се њему васиона подсмева. Дошао је на секс, а нашао се у ситуацији да је отет. Очај му преплави лице и опште осећање незадовољства му се усели у душу. Био је бесан, а опет превелика кукавица да било шта каже, јер се бојао за свој живот, а човек који је стајао испред њега није му уливао поверење.
Био је то необријан човек, грубих црта лица, кратке косе. Имао је дугачак нос и дугачке усне и сав је некако био издужен. Уколико би устао добио би се утисак да досеже до плафона иако није био висок. Када би се осмехнуо, што скоро никад није радио, изгледало је да му осмех заузима пола лица. Иначе, увек је имао смркнут израз лица и деловао је као робијаш који је управо пуштен из затвора. На себи је имао некакве старе црне панталоне и црни дукс са капуљачом. Седео је на столици коју је претходно донео из дневне собе и окренуо тако да се рукама навалио на наслон. Док је говорио, речи су некако тромо излазиле из његових уста, као да је све што каже сувишно и као да се чуди што други људи не могу да му читају мисли. Имао је дубоке боре на челу од константног мрштења и, све у свему, одавао је утисак дубоко унесрећеног човека.
Тако је изгледао Јован и Вук није смео да ризикује свој живот. Довољно је било оно што је рекао малопре, када је у афекту одбранио Јелицу.
“Сад ћу ти рећи како сам покренуо распадање твог живота, Јелице. Пре десетак минута сам послао твојој најбољој пријатељици поруку да дође хитно до тебе, јер ти треба помоћ. Она ни не слути шта ће видети и какве ћу јој слике и снимке показати.”
Вуково и Јеличино лице се згрчи од пренеражености. Сама помисао да би Ребека могла да сазна шта се збива између њих двоје чинила је да се следе од страха. Никада нису ни помислили да би тако нешто могло да се деси, мислили су да ће њихова афера проћи брзо и да то нико никада неће сазнати. Сада, када им је стварност показала сву своју ружноћу, они само зинуше у неверици да ће се њихов највећи страх управо остварити.
“Да, да, то сам урадио. И та престрашеност на вашим лицима ме неизмерно, али неизмерно радује! Не могу ни да ти опишем колико!”, викну он и поче неконтролисано да се смеје. Тај изопачени осмех испуни спаваћу собу и унесе осећај непријатности и језе у њу.
“Када твоја пријатељица сазна за твоју тајну аферу за њеним сином, онда више нећеш имати пријатеље, јер је она једина са којом се дружиш. Такође, више нећеш имати ни љубавника. Остаћеш сама на свету... попут мене. Али, ја се нећу зауставити ту, не. Ја ћу увек вребати из прикрајка, увек ћу бити ту да осујетим сваки твој план, твоју замисао и натераћу те да живиш у вечитом страху.
Ја сам некада писао песме, курво. Теби. А ти си ме мрзела. И о томе сам писао и хоћу нешто да ти прочитам пре него што стигне Ребека.”, рече и из џепа извуче један папир и поче да чита песму невешто и из свег гласа, притом наглашавајући превише речи. “Песма се зове “Угао”.”
Ја сам толико дуго у углу
Ја сам угао
Небитан као онај џемпер који је оставила
Који сам јој ја купио
Ја сам у углу сатима
И флаша је ту
Увек празна, вечито несрећна и примамљива
А ја никад не одолим
Какве ми је оставила туге
Сенке у углу
Које у ум продиру и остају ту ноћима, походе
Никад не пролази сат
А ја хоћу курву у углу
Хоћу њен дах
Да осетим само да је присутна и да добијем вољу
Јер у углу живота нема
Он је завршио песму и наједном кренуо да плаче. Плакао је неколико минута и његови јецаји били су једино што је прекидало тишину у соби. Јелица се никад у животу није толико изненадила. Није могла ни да претпостави да Јован пише песме. Ово ју је тако дирнуло и у тренутку помисли како у њему има нечег доброг, али он осујети ту њену мисао. Изненада престаде да плаче и викну из свега гласа: “Патићеш, кунем ти се! Уништићу те!”, викну.
Вук га погледа не могавши да поверује да је овај човек испред њега способан да напише песму. И то песму која се њему допала. Ипак, оно о чему је он највише бринуо био је скори долазак његове мајке и оно што ће уследити када она сазна за његове тајне састанке са Јелицом. На свету је Вук, после себе, највише волео своју мајку и није знао да ли може да издржи да види разочараност на њеном лицу. Волео је да је чини посносном, а сада ће је разочарати као никада у животу. Није могао то да поднесе и очајање му испуни срце, некаква тегоба и јад.
Чим Јован изрече ону претњу Јелици зачу се звоно на вратима. Он се исцери: “Ево је, стигла је. Да видимо шта ћете сад.”, рече, изађе из собе снажно залупивши вратима.
У слепој улици живота нема наде. Треба поново пронаћи пут и кружити проевереним стазама. Али, то никада није лако. Превише је маште уложено да се осмисли овај лавиринт кроз који идемо док год смо живи. Жалосно је само што изаћи из лавиринта значи умрети. Осуђени смо да лутамо до смрти.
