1

// ЗАТЕЖУ СЕ ОДНОСИ //

Стубови који држе једну породицу су врло крхки. Лако ломљиви, непоуздани и постоји толико ствари на овом свету које могу да уздрмају те стубове и заувек промене изглед једне породице и оставе неизбрисиве ожиљке на души чланова исте. Али, највише од свега, на једну породицу утичу људи који долазе са њом у додир. Чак ни изолована од спољашњег света, једна породица не би могла без свакодневних трзавица и неприлика, а тек када се у њене односе уплету други људи, врши се страховит притисак на стубове који породицу држе на окупу.

Деветнаестогодишњи  Вук Мишић је стајао на плочнику, испред једне неугледне зграде са слушалицама у ушима и намргођеним изразом на лицу. Напољу је било врло тмурно време, спустила се магла и свела видљивост на минимум. Изашао је напоље да се нађе са својом девојком, Силвијом. Није баш био пресрећан када га је позвала да се виде, јер већ дуже време према Силвији не осећа баш ништа. Са њом се забавља просто због тога да би могао да каже да има девојку, да не буде сам и да, кад то пожели, има некога са ким може да спава. То је све. Са друге стране, чини му се да она почиње све више и више да се везује за њега и то му се никако није допадало. Ипак, сматрао је да има још времена да се забавља са њом, бар док њихова веза не постане превише озбиљна.

Мрзео је кад касни, а каснила је често. Ево већ је прошло двадесет минута од времена када је рекла да ће доћи. Није се потрудила чак ни поруку да му пошаље. Он би онда отишао у неки кафић, сео и наручио пиће док је чека. Не, она би га радије оставила да је чека бесконачно дуго, пре него што би се појавила сва ведра и насмејана као да није закаснила ни један једини минут. Иначе, откад је увидео да су његова осећања према њој потпуно избледела, све њене мане, које је раније занемаривао, сада су дошле до изражаја и сваким даном нервирале су га све више. Ипак, сматрао је да још није време за раскид, још може да је трпи.

Вук Мишић био је црн дечко нешто дуже, лепо стилизоване косе. Имао је мали, лепо обликовани нос, зелене продорне очи, и немала уста. Све у свему, био је то привлачан младић, ипак у граду познат као „сањар“. Имао је „своје моменте“, како су умели зли језици да кажу и не може се рећи да је био омиљен. Ипак, та мистичност која га је непрестано пратила утицала је на то да се он масовно свиђао девојкама. Ипак, одабрао је Силвију, јер је она тренутно била најпаметнија међу њима, са њом је могао да прича о чему год је желео, она би га разумела. При том, Силвија је била врло лепа девојка, старија од њега читавих шест година. Имала је двадесет и пет пуних година, а ближио јој се и двадесет шести рођендан. Такође, она је била асистент на Филозофском факултету, где је Вук студирао психологију.

Вук је поново извадио свој мобилни телефон из џепа и погледао колико је сати. Израчунао је да касни већ двадесет пет минута. У том тренутку испред њега је стао такси и из њега је, великог осмеха, стварно срећна што га види, излетела црвенокоса девојка. Имала је предивну, дугу, неговану косу, помало издужено лице, малени, прћаст нос и велика уста са јарко црвеним, помало танким, уснама. Она је скоро увек била насмејана, имала је доста пријатеља, и сви су је управо сматрали најбољом пријатељицом, док она није умела да издвоји никога коме би ту титулу доделила. Вука је обожавала. Упознали су се на факултету када је он уписао прву годину и одмах су се допали једно другом. Волела је што је врло интелигентан, амбициозан и сматрала је да ће бити врло успешан у животу. Приметила је да је у последње време врло мрзовољан и некако одсутан, али трудила се да не обраћа пуно пажње на то.

Силвија приђе Вуку помало снебивајући се.

„Извини што ме чекаш толико. Причала сам са мајком на телефон и задржала ме.“, рекла је ведро.

„Нема везе.“, одговори Вук хладно и одмахну главом.

Пољубише се врло кратко, након чега јој Вук упути један продоран поглед пре него што је упита: „Где ћемо?“

„Немам појма. Можемо у 'Смарагд', шта мислиш?“

„Може.“, рече Вук и кренуше полако пешице ка оближњем кафеу.

„Зашто си мрзовољан?“, питала је Силвија, ухвативши га за руку и прибивши се уз њега.

„Ма, време. Пусти то. Шта има ново?“

„Ново? Ништа. Мама каже да је деда много болестан и да луди. Каже да не може више са њим и да ће вероватно запослити болничарку да га негује. Жали се.“

„Требало је да набави болничарку одавно. Она већ одавно нема свој живот. А требало би. Није се развела од твог оца да би сада траћила живот на свог оца.“, рекао је Вук врло озбиљно.

„У праву си. То сам јој и ја рекла. Ваљда је мислила да јој неће одузимати много времена.“

„Да.“, закључи Вук врло кратко.

Ушли су у 'Смарагд'. Да, Силвија се скоро увек смешила. У последње време, у Вуковом присуству било јој је све теже да се смеје. Приметила је то, али као и све остало, одлучила је да и то занемари.

***

Након састанка са Силвијом, који је иначе трајао врло кратко и био врло досадан, Вук се упутио ка стану својих родитеља. Хтео је да види шта раде његови и да види своју две године млађу сестру, Кристину. Ходао је одсечним корацима не размишљајући ни о чему посебном док су бесни тонови музике коју је слушао улазили у његове ушне шкољке.

Врло је брзо стигао до улаза у зграду. Ова зграда била је једна од новоизграђених и у њу су Мишићи прешли да живе пре мање од 5 година. Живели су на последњем спрату који је заправо читав био њихов стан. Његов отац био је директор једне врло успешне фирме, а мајка му је била професорка биологије на факултету. Имали су доста новца, те ни он, а ни његова сестра, ни у чему нису оскудевали.

Ушао је у зграду, а затим у лифт, где се окренуо ка огледалу. Приметио је колико страшно изгледа онако намрштен, па је на лице ставио нов израз – равнодушност. Искључио је музику, лифт се зауставио на његовом спрату и он је изашао у ходник испред улаза у стан породице Мишић. Ушао је унутра откључавши врата и стао у ходник да се изује. Приметио је поред једне витрине за обућу некакве црне ципеле за које је знао да не припадају његовом оцу. Видео је такође да су ципеле изношене и да никако не могу бити нове. Мислио је да можда његов отац има посету, али знао је да се отац и мајка са посла обично враћају заједно, а то неће бити бар још сат времена. Можда Кристина има госта?

Изуо се и ушао је у дневну собу која је била празна. Отишао је у кухињу, отворио фрижидер и узео сок од поморанџе. Ушао је поново у дневну собу из које је кренуо ка својој старој соби која је и даље, заправо, припадала њему иако се иселио. Доста његових ствари је остало ту, мада је већину преселио у свој нови стан који су му родитељи купили по упису на факултет.

Пришао је вратима собе и стиснуо кваку. Уз једва чујну шкрипу врата су се отворила и Вук се пренеразио. Испустио је сок на под и стаклена чаша се разбила. Испред себе је видео гола леђа своје сестре која је забацила главу и која је испуштала звуке стењања и видео је само ноге неког мушкарца који није стигао ни да изује чарапе. Кристина је водила љубав са неким у његовој соби. Вук у првом тренутку није знао шта да каже, да би на крају само изустио: „Извините.“

Кристина се на те речи нагло окрену са изразом истинског страха на лицу. Глава неког момка провири иза Кристине, али његово лице није одавало никакву збуњеност, нити забринутост. Кристина викну: „Вуче!“, али Вук је уз тресак врата већ напустио собу. Стакло и наранџаста мрља остали су на тепиху, али Вука није сада занимало да чисти.

Пришао је кревету у дневној соби, сео, узео даљински управљач и укључио телевизор. Пустио је музички канал који је волео да слуша, наслонио главу на кревет и склопио очи и даље не верујућу шта је видео. Знао је он да је његова сестра већ доводила своје момке у стан и знао ја да дефинитивно није невина, али није знао да она практикује секс и у његовој соби. То га је на неки начин увредило и деловало му је као да не поштује његову приватност.

Ускоро из собе је искочио висок младић го до појаса, застао је у дневној соби, обукао мајицу и погледао у Вука. „Извини, брате.“, рекао је и Вук га је препознао. Био је то један дечко из Кристинине школе, звао се Марко и није био баш пожељно друштво било које девојке.

Вук га је удостојио само једног погледа и након тога је поново склопио очи трудећи се да одагна слику која никако није хтела да га напусти.

Марко, видевши да Вук апсолутно не обраћа пажњу на њега, рекао је само: „Па, одох ја. Кристина, чујемо се!“, викнуо је на крају, након чега је изашао из стана.

Ускоро је из собе изашла и Кристина у једној старој Вуковој мајици.

Била је заносна. Имала је природну, кестењасту боју косе, а сама коса била је очаравајуће нежна и свиленкаста. Имала је врло лепу фигуру и чак је и стара мајица на њој деловала неодољиво. Била је тога свесна, увек је ходала кокетно и имала је тај самозадовољни осмех на лицу. Имала га је и сада док је прилазила кревету у дневној соби.

Села је на кревет и минут-два посматрала Вука. Питала се како њеном брату не досади да се стално мршти; већ је успела да примети да му се на челу стварају боре. У последње време ништа није могло да га орасположи и већ је почео полако да је нервира. Уосталом, умела је често да се чује са Силвијом и она јој се у неколико наврата жалила како је Вук безосећајан према њој и како се боји да ће је ускоро оставити.

„Извини, Вуче, стварно. Ниси јавио да ћеш доћи, нисам те очекивала.“, рекла је и насмешила се. Покушала је да га помилује, али он се одмаче од ње. „Шта је? Зашто си поново нерасположен?“, питала је Кристина преврнувши очима.

„Зашто у мојој соби? Добро знаш да не смеш момке да доводиш ни у кућу кад мама и тата нису ту, а ти то радиш у мојој соби...“, рекао је Вук и даље затворених очију и замишљен.

„Какве везе има и да сам ТО радила и овде на поду? Не видим зашто те то тако погађа.“, рекла је Кристина којој је већ било преко главе. „Ти ионако не живиш овде више. Пусти ме, човече, да уживам у животу ако ти већ не умеш.“

„Ја уживам у животу на другачији начин.“

„На какав начин? Не лупај, молим те. Твој живот се своди на учење и мрштење. Имаш прелепу, паметну девојку коју мрзиш. Уопште ми ниси јасан.“

„Ја никад нисам рекао да мрзим Силвију. Само је више... не волим.“

„Ти, Вуче, не волиш никога осим себе.“

Вук се тада тргну, отвори очи и погледа је.

„Знаш да то није тачно.“

„О, извини, али је тачно. Уосталом нећу и не могу да се расправљам са тобом. Идем да се туширам, па идем код Ивоне.“

„И како ја сад да уђем у ту собу и одспавам на том кревету?“, рекао је Вук оштро док је Кристина лаганим корацим одлазила ка купатилу.

Окренула се, погледала га и уздахнула. „После деветнаест година живота, Вуче, требало би да знаш како се хода и како се спава. И немој ме смарати, молим те.“, рекла је и наставила ка купатилу.

Вук је погледа љутито, подиже се са кревета и уђе у собу успут заборавивши на стакло на поду и згазивши читавим стопалом на њега. Нога га јако заболе, он крикну и седе на под у соби наслонивши се на кревет. Кристина га је чула и брзо је стигла.

„Шта си урадио? О, Боже, чекај да донесем завој!“

Вуково унутрашње стање у том тренутку било је забрињавајуће. Осећао је истинску мржњу и некакав необјашњив очај. Није он мрзео своју сестру, напротив, просто је мрзео сам живот и читав, по његовом мишљењу, глуп систем по коме тај исти живот функционише. Имао је прелепу девојку, функционалну породицу, уписао је факултет који је желео, има најбољег пријатеља и најбољу пријатељицу којима може да верује, има новца, а опет – није срећан. Чак ни изблиза. Он жели нешто више, он жели да буде посебан, он жели да инцидент попут овога са чашом њему не може никада да се деси, он жели да буде привилегован. Ипак, Вук ће врло брзо научити да живот тако не функционише. И уколико би се правио профил Вука Мишића, могло би се ставити „сањар“ – јер стварно то и јесте био. Сматрао је себе интелигентнијим од већине осталих људи, желео је увек „нешто“ више, али није умео да дефинише шта конкретно. Ипак, сан и јава нису једно те исте. Вук ће то научити на тежи начин.

Кристина је убрзо стигла доневши завој, очистила му је рану, пре тога извадивши комадиће стакла, дезинфиковала ју је и врло брзо је завила. Кристина је врло добро реаговала у кризним ситуацијама, посебно у оним у којима је нечије здравље било угрожено и имала је амбицију да једнога дана постане успешан доктор. Волела би да буде хирург. Ипак, мислила је да је још рано да о томе размишља. Кристина је била од оних људи који се труде да у потпуности искористе живот. У крајњем случају, сушта супротност свом брату.

„Је л' сад у реду?“, питала је брата који је изгледао потпуно изгубљен у мислима.

Он је само климнуо главом и замолио је да очисти стакло и флеку. У врло кратком временском року она је и то обавила, након чега је отишла да се тушира све време размишљајући о нечему што јој је већ дуже време на памети. Кристина се, заправо, истински плашила да ће њен брат једног дана извршити самоубиство. Она није могла ни да замисли одакле долази толико незадовољство и толика мржња према свим стварима на овом свету, када је живот толико диван. Али, будући да је њен карактер потпуно другачији, она није ни могла то да разуме.

Вук је подуже само седео на поду наслонивши се на кревет конкретно не размишљајући ни о чему само зурећи у плафон. Међутим, није било разлога да се Кристина плаши да ће Вук извршити самоубиство. Он је такође волео живот, а исто тако био је и кукавица. Знао је то и мрзео је себе због тога.

Одједном као да се освестио и схватио шта се десило. Погледао је у завој на својој нози и одједном га опет преплави необјашњиви излив очаја и туге. Устао је и побацао на под постељину са свог кревета. На лицу је има згађен израз. Отворио је грубо прозор у соби и сео поред њега.

У том тренутку зачуо је у дневној соби гласове својих родитеља. Чуо их је да се кикоћу. Убрзо је и Кристина ушла у дневну собу, те су њих троје разговарали све време се смејући.

Вук је жарко желео да неко уђе у његову собу, хтео је да он сада буде у центру пажње и да они престану да буду срећни, јер он није срећан.

Та жеља се врло брзо и остварила.

У његову собу ушла је Ребека, његова мајка. То је била жена која се ближила четрдесетим годинама и која је своје године са поносом носила. Линија јој је била дотерана до савршенства, лице са тек погдекојом бором, имала је диван осмех и умела је да се нашминка са стилом. Са стилом се и облачила. И сада је ушла елегантна у собу и широког осмеха радујући се што ће видети сина. Међутим, видевши некакву таму на његовом лицу и видевши га да седи на поду, а да је постељина разбацана око кревета, одмах је схватила да нешто није у реду. Такође, приметила је остатке мрље од сока коју Кристина није успела у потпуности да уклони.

„Вуче... шта је било?“, питала га је нежно, онако како само уме мајка да пита свог сина мезимца. Иначе, било је одавно врло јасно у њиховој кући да је Вук Ребекин мезимац, а да је отац више волео ћерку, и то се код њих прихватало сасвим нормално.

Пришла му је и погледала га врло забринуто. Села је на столицу поред њега и помазила га. Он као да се тек тад освестио, узвратио је погледом пуним незадовољства.

„Вуче, шта се десило?“

„Ништа, није битно...“

„Како није битно, реци...“

„Пусти га, његове бубице опет.“, Ребеку је прекинуо дубок мушки глас. У соби је био висок, витак човек, али опет снажне грађе. Имао је грубо лице, почео је већ лагано да ћелави и деловало је као да је својим уласком испунио читаву просторију. Изгледао је врло арогантно, али у суштини није био такав.

Вук се окрену и кроз зубе процеди: „Боље питај своју ћерку за њене бубице.“

Милош, отац, намршти се и направи један корак напред. „О чему причаш?“ Затим пређе погледом по соби. „Зашто ти је постељина на поду?“

„Зато што нећу да лежим на зноју своје сестре.“, рече Вук равно.

„Шта причаш? Вуче, реци шта имаш или ме немој умарати својим сасвим непотребним загонеткама.“

„Шта је, злато, о чему се ради?“, рекла је Ребека такође помало се мрштећи.

„Кристина је водила љубав са својим дечком у мом кревету.“, рече Вук и уследи нема сцена. Ребеки се доња вилица спусти и она у чуду није могла неко време да се поврати. Милош је гледао у Вука са изразом неверице у лицу. А Кристина, која се појавила на вратима, погледала је у Вука не могавши да поверује да им је стварно рекао.

Тек тада спусти се Ребекин поглед на завој на Вуковој нози који до тада нико није приметио. „Зашто имаш завој на нози?“

„Зато што сам испустио чашу кад сам видео твоју ћерку на мом кревету и после сам нагазио на разбијено стакло.“, рекао је Вук равнодушно као да прича извештај о стању на берзи.

„Мрзим те!“, викнула је Кристина и излетела из собе, а отац и мајка потрчаше за њом.

„Стани, Кристина!“, урликнуо је отац и речи се пронеше кроз читаву кућу.

Кристина се укочи у месту.

„Вуче, овамо!“, издаде отац нову наредбу и колико год то није желео, Вук је морао да се повинује и дошао је у дневну собу.

Кристинин поглед је одавао гађење према брату. Није могла да верује да ће бити толико јадан да ће је издати.

„Да ли је тачно ово што каже твој брат?“, рекао је Милош са изразом крајње љутње на лицу.

Кристина уздигну главу и готово поносно рече: „Јесте.“

„Јесте!? Па, како те није срамота да тако кажеш, и још у Вуковој соби, и то ко зна са ким и још то кажеш тако као да се ништа није десило...“, почела је да виче Ребека машући нервозно рукама, говорећи врло брзо.

„Чекај, Ребека, полако.“, рече Милош. „Рекли смо ти лепо да то не радиш овде у стану, је л' тако?“

Кристина климну главом.

„И зашто си то онда урадила?“, упита Милош строго.

„Не знам. Није требало да сазнате....“

„Па си се водила принципом: оно што не знате, не може да вас повреди. Слушај, Кики, ово не сме да се понови. Знамо да ниси невина и са неким добрим дечком ради то где год желиш, али овде у стану не, док не постанеш пунолетна, у реду?“, рече Милош и погледа је готово благо.

„Молим!? И никаква казна, ништа, Милоше, мислиш да она неће то поново да уради, како....“, поче Ребека поново да испаљује рафал, али Милош је оштро прекину.

„Стани. Не, неће бити казне, јер знам да Кики то неће поново урадити. Ипак...“, и он се тада окрену ка Вуку. „Не могу да верујем да си ти одао Кики.“

Вук га збуљено погледа, а Ребекина збуњеност је била још већа. „Како то мислиш? А зашто да нам не каже, наравно да је рекао и треба да каже...“

„Престани да га браниш!“, викну Милош. „Слушај, Вуче...Највеће кукавице у највећој мери вређају и издају своје пријатеље, јер непријатељима ништа не смеју да кажу или ураде. Ти си издао своју сестру. За мене си ти само кукавица. Ја желим да вас двоје штитите једно друго, а не да се мрзите. Шта год да она уради, ти треба да је посаветујеш, а не одмах да трчиш под мамину сукњу и да се њој јадаш. Ти си сада одрастао човек.“, рекао је Милош благо и искрено.

Али гнев који је Вук тада осећао био је огроман. Да је могао физички да га пројектује, могао би читав град да дигне у ваздух. Није смео да се супротстави, болело га је што је отац у праву и мрзео га је због тога.

У том тренутку Вуку је зазвонио мобилни телефон. Јавио се. Са сваком секундом, израз на његовом лицу бивао је све очајнији.

Чим је завршио разговор, Ребека га упита: „Шта се десило?“

„Спрат на коме се налази мој стан је изгорео.“

„Шта!?“, викну Ребека.

„Да. Све је изгорело. Мораћу неко време да живим овде.“, рекао је и схватио колико несреће ће у њему изазвати ове околности.

Ребека и Милош се погледаше забринуто, а чак и Кристина погледа Вука забринуто и саосећавши са њим.

Тада се зачу звоно на вратима и Ребека је знала да је то Јелица, њена стара пријатељица, која је заједно са њом радила на Биолошком факултету.

Ребека изађе да отвори врата својој пријатељици. У дневној соби је још увек владала напета атмосфера и чудна, непријатна тишина угнездила се међу преостале чланове породице Мишић.

„Вуче, наравно да ћеш остати овде, средићемо нешто, наћи ћу ти други стан.“, прекиде тишину Милош.

Вук климну главом, из џепа извуче свој мобилни телефон и откуца Силвији да дође. Знао је да ће она одмах дотрчати на његов позив, те је одлучио да је искористи да му прави друштво и да га теши.

У том тренутку у собу уђе Јелица лица озареног као по обичају. „Добар дан.“, рече звонко и погледа их све трепнувши. Била је то жена Ребекиних година која је такође изгледала врло лепо за своје године. Није изгледала толико добро као Ребека, али је свакако била врло негована.

„Здраво, Милоше, Кристина... Здраво, Вуче...“, рече тако да Вуково име посебно нагласи и њен поглед се највише задржа на њему. Вук је умео често да се осећа нелагодно у њеном присуству, јер је имао осећај да га она све време скенира погледом. Међутим, чинило се као да нико други то не примећује, а он није желео то да узима за озбиљно. Ипак, иако прикривено, иако никад никоме то не би признала, Јелици се Вук изузетно допадао. Волела га је зато што је ћудљив, интелигентан, а поврх свега волела је његов помало бунтовнички младалачки изглед. Ипак, дозвољавала је себи само да га гледа и то јој је било довољно. Никад јој не би ни на памет пало да било шта покушава, првенствено због тога што је дубоко поштовала своју пријатељицу, Ребеку.

Ребека смести Јелицу на кревет у дневној соби и рече да иде да скува кафу. Милош рече да иде да одмори у спаваћој соби, јер вечерас има тренинг у теретани. Кристина је отишла до своје собе да се обуче и да оде до своје другарице која је живела у близини. Вук се такође извини што не може да остане са њима и оде у своју собу.

Док је Ребека кувала кафу, Јелица је устала да погледа Ребекине биљке у стану. Обожавала је да води рачуна о томе, пошто Ребеку то није занимало и никада није имала времена да се посвети биљкама, те је Јелица самовољно на себе преузела тај задатак.

Ускоро је Ребека донела кафу и некакав чоколадни колач и њих две су селе да разговарају.

„Јеси ли имала напоран дан на послу?“, питала је Ребека.

„Не. Поново ми је онај кретен са другог спрата послао букет цвећа. Руже. Ко још данас купује црвене руже?“, рекла је Јелица и њих две се засмејаше.

„Не знам. Мушкарци не схватају да су руже превазиђене. Посебно црвене. Ма будале. У ствари, мислим да мушкарци данас ништа не схватају.“

„Е, ту си у праву.“, рече Јелица, сркну кафу и поново се насмејаше.

„Не знам шта је са Милошем, али доста је времена прошло откад нисмо...знаш...спавали заједно. Нисмо одавно имала такав период. Покушавала сам на разне начине и пробала сам и секси доњи веш. Ништа. Не разумем га уопште.“, пожалила се Ребека.

Јелица је погледа помало саосећајно и изусти само: „Ау.“

Ребека се намршти. „Шта 'ау', шта ти то значи?“

„Знаш, мушкарци су увек за секс. Кроз живот сам бар то научила. Мој биши муж је умирао од болова када је имао ону саобраћајку, али је увек био расположен за то да ми упути неку безобразну опаску или да тражи да имамо секс.“, рече Јелица и погледа Ребеку као да жели да јој стави до знања да не може бити јаснија.

Ребека је изгледала као да не разуме о чему то она прича. „На шта циљаш?“

„Па, ако већ дуже време није расположен за секс са тобом онда... га вероватно добија негде другде.“, рече Јелица и њен израз лица као да јој се извињавао.

„Шта лупеташ?“, рече Ребека насмејавши се. Ипак, секунду касније, она се уозбиљи. „Мислиш да има љубавницу? Нее...“, Ребека одмахну главом желећи да покаже колико је то немогуће. „Можда је само уморан, можда га нешто брине или...“

„Уморан?“, рече Јелица и одмахну главом. „Може да буде уморан једну недељу, па и две, али не толико.... У ствари, колико  је то толико? Колико дуго нисте...?“, рече, па онда одмах додаде. „Хоћу рећи, ако желиш да кажеш...“

„Па...“, замисли се Ребека. „У последња два-три месеца... тек неколико пута. У последњих месец дана можда једном, двапут...“

Јелица дубоко уздахну и погледа тужно у своју пријатељицу. „Не бих да призивам никакву несрећу, али... мени би то било сумњиво...“

Ребека се замисли. Онда се насмеја и одмахну руком још једном демонстриравши колико немогуће то њој изгледа. Ипак, несигурност је била приметна на њеном лицу.

„Слушај...“, крену поново Јелица. „Хоћу да кажем, да бих ја на твом месту то проверила. Вечерас га прати до теретане и после... па види шта се дешава. Надам се да си ти у праву, а не ја, али... мени је све то сумњиво...“

„Ма, дај, ти си потпуно полудела, верујем му...“

У том тренутку зачу се звонце које прекину Ребеку у пола реченице. Отишла је да види ко звони и убрзо се вратила са Силвијом која се поздрави са Ребеком и сва весела отрча у Вукову собу.

Јелица је испрати не баш пријатним погледом.

Након још неколико минута ћаскања појави се Кристина која рече мајци да иде до другарице и да ће се вратити вечерас. Ребека је погледа сумњичаво и рече да се нада да заиста иде код другарице, а не код неког момка, на шта Кристина само одмахну главом и напусти стан.

Ребека затим оде до кухиње да исече бостан за Јелицу и себе и рече својој пријатељици да ће се мало задржати, а да она још мало погледа биљке по стану.

Јелица заиста и устаде са кревета с том намером и крену ка саксијама које су стајале испод прозора. Међутим, онда угледа нешто што јој је потпуно задржало пажњу. Врата на Вуковој соби била су врло мало одшкринута, јер их Силвија није добро затворила кад је ушла. Она се нечујно приближи вратима и крену да вири. Угледала је Вука и Силвију како се љубе на поду његове собе. Одједном је схватила да је ова сцена узбуђује и осетила се врло нелагодно. Желела је да је она на Силвијином месту и да Вукове руке додирују њену кожу. У том тренутку је мрзела ту црвенокосу девојку и желела је да је млађа за једну читаву деценију.

Зачула је Ребеку како долази из кухиње и брзо се удаљила од врата, пришла кревету и села.

Ребека спусти чинију са парчићима лубенице на сто, а Јелица привуче своју торбу. У тој торби налазила се њена највећа тајна. Померила је шминку са дна торбе и угледала једну слику. Увукла је руку у торбу и лагано подигла слику коју је пре нешто више од годину дана украла из породичног албума Мишића. Била је то слика на којој се на некој плажи налазио полуголи Вук. Језа прође кроз тело професорке на Билошком факултету, Јелице Савић.

На стубовима који подупиру породицу Мишић појавиле су се прве пукотине. Колико дуго ће издржати пре него што се обруше и оставе ране на породици која је у очима других одувек изгледала складна и здрава? Како ствари стоје, не задуго.